 |
|
|
|
Архива 2006
|
|
|
|
|
|
 |
|
СА РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ,
ОДРЖАНОГ У БЕОГРАДУ ОД 4. ДО 8. ОКТОБРА 2006.
У Патријаршијском двору у Београду, у манастиру Жичи и у граду Нишу, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, одржано је, од 4. до 8. октобра 2006. године, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, друго по реду у току ове године. У раду Сабора учествовала је већина епархијских архијереја Српске Православне Цркве. Од архијерејa са традиционалног канонског подручја Српске Православне Цркве одсуствовао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, који је, нажалост, као што је нашој јавности већ познато, заточен у скопском затвору Идризово, а одсуствовали су, из оправданих разлога, и неки од архијерејa из САД.
После заседањa у Патријаршији у Београду, од 4. до 6. октобра, Сабор је свој рад крунисао служењем свечане саборне свете архијерејске Литургије 7. октобра у манастиру Жичи, нашој изузетној светињи, седишту првог аутокефалног српског Архиепископа, Светога Саве, и месту крунисања српских владара кроз векове, а повод за ову ретку духовну свечаност био је почетак обележавања осамстогодишњице манастира Жиче.
Истога дана је извршено освећење новоподигнутог велелепног здања призренске Богословије Светих Кирила и Методија, сада смештене у Нишу. Том приликом је ова Богословија – чија целокупна историја представља ход по мукама, а уједно и живо сведочење непобедиве силе Крста и Васкрсења Христовог – одликована орденом Светог Саве првог степена, за све своје заслуге и неоцењиви допринос српској црквеној просвети и српској култури уопште.
У недељу 8. октобра, извршено је свечано освећење обновљеног Саборног храма града Ниша, својевремено тешко пострадалог у пожару. У овим благодатним догађањима, која су извор наше духовне радости и наде у времену искушењa и невољa, учествовао је, поред архијерејa, и велики број свештенослужитељa, монаха и монахиња, као и мноштво верног народа.
Сабор је и овога пута поклонио пажњу пре свега светом јединству Цркве, неостваривом без очувања пуноће православне хришћанске вере и непатвореног вековног канонског поретка у њој. У оквиру таквог старања, Сабор је изразио спремност Српске Православне Цркве да дa свој пуни допринос превазилажењу проблемa са којима је Православље суочено у дијаспори. Исто тако, саборски оци су поново узнели молитву Богу да просветли носиоце црквеног раскола у Републици Македонији и упути их на пут црквеног јединства и братске љубави у Христу. Са жаљењем је узет на знање извештај Епископа брегалничког и местобљуститеља битољског г. Марка да је Блажењејши Архиепископ Јован по други пут утамничен иако га је исти суд пре тога два пута ослобађао као невиног. Изражавајући с разлогом наду да ће нова власт у Републици Македонији имати много више осећања за људска права и верске слободе од претходне, да неће наставити праксу монтирања судских процеса и политичког прогањања архиепископа Јована и осталих припадника Охридске Архиепископије, Сабор апелује на тамошње судске власти да поново – по савести, а не по усменим инструкцијама „одозго” – размотре случај, ослободе архиепископа Јована незаслужене затворске казне и дају правни легитимитет Охридској Архиепископији. Био би то цивилизован и демократски чин, као и израз добре воље да се црквени спор реши дијалогом, без утицаја ванцрквених чинилаца. Тиме би се и односи двају братских народа даље неговали и продубљивали.
Сабор је, у ширем контексту међухришћанских односа, примио на повољно знање и извештај о недавно одржаном у Београду (18. – 25. септембра) деветом састанку Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве.
Поводом предстојећег референдума о новом уставу Србије, Сабор се посебном поруком обратио верницима Српске Православне Цркве и свим грађанима Србије и позвао их да изиђу на референдум и подрже нови устав Србије како би владавина права и простор људске и грађанске слободе били што шири, посебно пак да би дошла до пуног и обавезујућег значења недвосмислена воља српског народа да Косово и Метохија остану неотуђиви део Србије, наравно са суштинском аутономијом у складу са највишим светским стандардима. С тим у вези, Сабор је подсетио јавност на то да није реч само о дeлу територије него, пре свега, о срцу и души српског народа, да Србија не отима туђе него чува и брани своје и да се Црква залаже за право сваког човека са Косова и Метохије да слободно живи на свом прадедовском огњишту.
Разматрано је и питање будућег уставног положаја Српске Православне Цркве како у Србији тако и у Црној Гори.
На дневном реду Сабора се, као и сваки пут, нашло и питање наше црквене просвете и школства. Притом је посебна пажња поклоњена новом плану и програму српских православних богословија. Формирана је и комисија за литургијска питања, уз препоруку да се богослужбени живот у нашој Цркви негује у духу устаљене православне литургијске традиције.
Сабор је установио годишњу књижевну награду Свети Владика Николај за изузетна књижевна остварења, а министра верa Србије, проф. др Милана Радуловића, одликовао орденом Светог Саве првог степена за његов укупни досадашњи рад.
Најзад, саборски Оци су 6. октобра у Саборном светоархангелском храму града Београда служили парастос Николи Тесли, српском и светском великану науке надахнуте љубављу према човечанству. Сабор сматра главном поруком ове јубиларне Теслине године поруку да наука и технологија без морала представљају смртну опасност за човечанство, а даљи научни и технолошки напредак, уколико је суштински спојен са вечним моралним законом и човекољубљем као његовим врхунцем, види као извор наде за будућност човечанства, упркос свему што се збива од Теслиних до наших дана.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Професор г. Јуриј Максимов за време посете Р. Македонији, посведочио је: Свештенство и верни народ Русије моле за ослобођење Архиепископа Јована.
Стекао сам утисак да је свеокупна омладина у Македонији напустила МПц. Видео сам да Охридска Архиепископија не представља никакву опасност за македонску државу. Говорећи светским језиком, МПц чини најбољу рекламу Православној Охридској Архиепископији.
У вишедневној посети Православној Охридској Архиепископији, недавно у Р. Македонији боравио је професор г. Јуриј Макисимов из Москве.
Као што је већ објављено на интернет страници Охридске Архиепископије, г. Јуриј Максимов је предавач Московске Духовне Академије (одсек религијске студије) и на Православном Универзитету “Свети Тихон” (одсек Исламологија). Учесник је Синодалне групе Московског Патријархата задужена за припрему официјелног концепта односа Руске Православне Цркве према другим религијама.
У Р. Македонију је допутовао да би се боље упознао са околностима око затварања Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована и под којим условима делује Православна Охридска Архиепископија.
У продужетку објављујемо ставове, које је професор г. Јуриј Максимов, у току његовог боравка у Р. Македонији, навео интернет презентацији Православне Охридске Архиепископије.
Претходна македонска власт, под притиском расколничких епископа МПц, преко политички монтираних судских процеса, затворила је Архиепископа Г. Јована у затвору “Идризово”. Како Ви, као православни хришћанин, гледате на овако жесток однос државе према Архиепископу Г. Јовану и према Цркви којој је он предстојатељ?
Са великом жалошћу у срцу примио сам вест да је Његово Блаженство Архиепископ Г. Јован поново затворен. Ниједан разуман човек не може са спокојством да се односи према чињењу такве неправде. Као и многи православни хришћани у Русији, и ја се молим за ослобођење Архиепископа Јована. Гоњења која врши МПц против Охридске Архиепископије су највећа грешка, коју расколници могу да направе. Сви знају да апостоли као ученици Христови никог нису потискивали, већ су они били ти који су од других били нападани. Апостол Павле, који је и сам запао у незаконска хапшења, написао је: “подражавајте мене, као што ја подражавам Христа”. После хапшења архиепископа Јована јасно је видљиво ко у Македонији подражава апостола Павла и ко је истински Христов ученик, а ко подражава његове гонитеље.
Сада свим православним верницима у свету очити су погубни плодови раскола, имајући као пример нехришћанско понашање епископа МПц. Са прогонима у режији МПц, она је показала своју унутрашњу слабост, и то сведочи да расколници у себи самима не осећају праведност, јер би, у супротном, дејствовали мирним хришћанским средствима, што значи – они сами нису уверени да су у праву. Сваки талас гоњења против Охридске Архиепископије, је удар по самој МПц. И уколико се они не покају, даће одговор на Страшном Суду, када их ни светска власт, нити полиција неће заштитити пред лицем Истине.
У неколико наврата, на руским интернет страницама и у руским црквеним часописима писали сте о савременом гоњењу, које расколници и македонске власти спроводе према Архиепископу Јовану и Православној Охридској Архиепископији. Допутовали сте у Р. Македонији да би се лично и изблиза упознали са ситуацијом. Какви су ваши утисци?
Реалност је превазишла сва очекивања. Треба истаћи да већина православних хришћана из Русије нема адекватну представу о Православној Охридској Архиепископији. Чак сам био у ситуацији да сретнем људе који су чули од македонских медија за масовно информисање, да је Охридска Архиепископија виртуелна Црква, да у њој има двоје троје људи који су рођаци Архиепископу Јовану.
Знао сам да то није истина, али сам се заиста изненадио када сам видео да је овде канонска Црква зрела, живи у пуноћи, има доста посетилаца, манастира, издавачку делатност. Нигде нисам до сада видео толики проценат активних, благочестивих и младих приврженика.
Добио сам утисак да је цела православна омладина у Македонији напустила МПц. То је видљиво сведочанство будућности Православне Охридске Архиепископије. Код вас нема случајних људи, номиналних хришћана. Сви који долазе на литургију знају зашто су ту. У Православној Охридској Архиепископији ја сам видео Цркву која је у стању Цркве првих векова о којој сам читао код Светих Отаца до Миланског едикта Светог Константина. Непоновљиво искуство. Све време, док се налазим у Македонији, мене не напушта осећај да “Милански едикт”, за Охридску Архиепископију уопште није далеко. Гоњења ће престати.
Ја сам видео да Охридска Архиепископија не представља никакву опасност за македонску државу. Напротив, много чланова канонске Цркве, како свештеници, тако и мирјани, имају велику жељу да раде за добро и напредак македонског народа.
Надам се да ће власт то разумети и у контексту тога донети правилне одлуке.
Реците нам накратко какво је стање Православне Цркве у Русији данас?
Милошћу Божјом и молитвама свих руских светитеља у Русији је у току велики препород Православља. Отварају се храмови, обнављају се стари манастири, установљава се богословље, улажу се велики напори за просвећење народа и пружање помоћи онима који за тим имају потребу. Руска Црква посећује вртиће, болнице, затворе, армију, лечи наркомане, испуњава мисију, испуњава заповести Христа, нашег Спаситеља. И то даје плода, милиони људи посећују Цркву. Слава Богу, имамо стараца и савремених подвижника, дешавају се и чуда. Свакако да има и доста потешкоћа. Неке су последица безбожне власти која је нанела доста проблема Цркви који још нису превазиђени. Потребно је још много молитви, трпљења и труда.
Има најразличитијих искушења и саблазни, и на жалост, људи нису увек довољно снажни да то избегну.
Но, то је реалност духовног живота. Духовни живот је духовна битка. У свакој бици, поред победника, има исто тако и поражених. Ја сам видео да за страдања која трпи Православна Охридска Архиепископија, Господ чува њу од искушења која нападају вернике других православних Цркава, имајући у виду и Руску. Мислим да треба да се то разуме, и да се цени управо ова милост Господња. Гоњења могу да престану, али искушења неће, само ће попримити нову форму као што можемо видети такав случај у Русији.
И заједно са њима очигледно по избору оних што имају очи и разум, Руска Православна Црква данас необично се препорађа видљивом Божјом помоћу.
Шта мислите о будућим односима православних из Охридске Архиепископије и Московске Патријаршије?
До сада нико у Русији није знао за страдање канонске Цркве у Македонији. Но сада се ситуација свецелосно мења. Све више православних из Русије сазнају о томе. Благодарећи притом дејствима МПЦ.
Причајући светским језиком, МПц чини најбољу рекламу Православној Охридској Архиепископији.
Кад су затворили Архиепископа Јована у затвор, за тај догађај информисали су све руске православне агенције. У суштини, ја сам на тај начин дознао о Охридској Архиепископији. Данас све више Руса сазнаје о православним исповедницима у времену у коме живимо. Ја сам био сведок усрдног мољења, како од мирјана, тако и од стране свештеника, који се на литургијама моле за утамниченог Архиепископа Јована и за све верне у Македонији. Уверен сам да ће се са Божјом помоћу, духовним и братским везама Охридске Архиепископије са православном Русијом које ће се развијати и утврђивати на свим пољима, пројавити пуноћа црквене комуникације у оквиру Васељенског Православља.
Користим ову прилику да се обратим свим члановима МПЦ, који ће прочитати овај интервју:
Драга браћо и сестре, Православна Охридска Архиепископија – то је једина канонска Црква у Македонији. Само она, овде, представља Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.
Ако верујете у Бога, ако љубите Христа, ако хоћете да задобијете вечни живот, који нам је обећан у Светом Јеванђељу – немојте се заваравати, немојте се смућивати, немојте да пропустите шансу да приступите истинском заједничарењу са Господом – што вам се дарује у Охридској Архиепископији. А уколико не приступате, гледајте да не дође време, да жалите целу вечност због тога. Свети Климент и Наум Охридски, исто тако и сви свети, којима се номинално моле у МПЦ, пребивају (обитавају) у канонској Цркви – ходите да се присаједините њима!
Извор: www.poa-info.org
|
|
|
|
|
|
|
|
«Верујем (...) и у Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву»...
Сваке године с пролећа и с јесени, у Српској Патријаршији, у Цркви уопште, постаје живље. Повод за то је редовно одржавање Светог Архијерејског Сабора, где под председавањем Његове Светости Патријарха српског Павла узимају учешћа сви наши епископи из земље и света.
Прво што би неко могао приметити, у жељи да разуме рад и смисао овог црквеног тела, по некој историјској инерцији, јесте сличност са радом рецимо скупштине. Једно такво поређење сабора са радом римског сената, познато и омиљено средином прошлог века на Западу, изнео је познати римокатолички историчар Ф. Дворник. Међутим, то је само једна његова страна, ни изблиза најважнија.
Човек, а нарочито човек хришћанин, учи се док је жив јер је једина човекова мера - безмерје, Богочовек. А можда нема боље прилике и бољег приступа да неко схвати улогу и значај сабора и саборовања у Цркви од разоткривања самог истинског идентитета Цркве Христове.
Црква у својој основи и јесте један Сабор, Скупштина (грч. реч Εκκλησία од: εκ-καλώ = сазивати). Црква је сабор људи око Бога њиховог, који црпе свој идентитет из самог начина постојања Тројичног Бога, тог Сабора над саборима. Тако и овоземаљско устројство и организација Цркве задобија контуре те Вечне Иконе Сабора, Царства Небескога, које ће и бити ништа другог до сами «Бог на сабору богова», по речима Светога Григорија Ниског, који је управо живео у време Великих Васељенских Сабора, историјски најбурнијем периоду Цркве.
Најбољи израз такве структуре Цркве јесте Света Литургија, којом су због тога, уосталом, одувек отварани сабори. Због тога је остало до данас да се сви најважнији моменти у животу хришћана везују за њу. У њој се регенерише Црква постављањем, увек уз присуство и учешће народа, нових епископа, који би претходно били изабрани на сабору. Кроз литургијски сабор су у Цркву примани и нови чланови крштењем, миропомазањем и пришечћем. Тако, ова прва молитвена, евхаристијска, литургијска сабрња управо и представљају корен историјске појаве установе сабора у хришћанству, најпре локаних или помесних (познат је тзв. Апостолски из 49 г.), потом оних обласних или митрополитских из 2-3 века, где би узимали учешћа два три епископа регије на челу са најстаријим, то јест Митрополитом, па до појаве оних највећих, Васељенских, с почетка четвртог века, чије су одлуке имале општеважећи или, како то само њихово име казује, васељенски значај. Будући да је таквих Васељенских Сабора у историји Цркве било само седам, то се познавање бар елементарних чињеница везаних за њих, може сматрати делом општеобавезне религијске културе. Да подсетимо: Први Васељенски Сабор у Никеји 325. године (усвојио 20 канона, тј. општеобавезујућих правила), заједно са Другим, Цариград 381. г. (7 канона), усвојио је текст Символа Вере који је до данас у богослужбеној употреби, Трећи је одржан 431. у Ефесу (8 канона), Четврти 451. у Халкидону (30 канона), Пети 553. у Цариграду, Шести 680. у Цариграду и Седми 787. у Никеји. После ових, било је још сабора који по важности могу стати њима уз раме (нарочито сабор Светог Фотија из 879/80 или Цариградски Светог Григорија Паламе 1431), али нарочито ови познији, због поделе Истока и Запада, бар формално, нису могли бити названи Васељенским иако то по богословском садржају свакако заслужују.
На крају, можемо слободно рећи да је саборски начин одлучивања и решавања проблема одувек био гарант и чувар јединства Цркве. Јер, бар у односима Истока и Запада, како је то једноставно изразио својевремено о. Јован Мајендорф «разлике, чак и тешки конфликти, постојали су још од четвртог века, но без обзира на вечиту затегнутост односа између Истока и Запада, све до једанаестог века је постојала узајамно призната процедура за решавање потешкоћа: САБОР. (...) Потешкоће које је историја саздала ммогле су бити превазиђене да је постојало опште еклисиолошко мерило за решавање богословских, канонских или литургишких проблема»...
Дакле, то је путоказ како би требало и данас решавати проблеме, не гледајући у раду сабора једну чисто људску установу, јер он то није. С друге стране, опет, саборске одлуке никада нису могле бити неки божански диктат, те су стога и све одлуке, иако једногласно, увек усвајане с великим трудом, муком, мољењима и усаглашавањима, а не простим прегласавањима.
(Литература: Ј. Мајендорф, Византијско богословље, Крагујевац 1985; Еп. А. Јевтић, На путевима отаца, књ. 1, Београд 1991; Саборност Цркве, Зборник Богословског Факултета, Београд 1986).
(Из уредништва Информативне службе Српске Правосланве Цркве)
|
|
|
|
|
|
 |
|
Сабрани на друго заседање Светог Архијерејског Сабора у току ове године, ми, архијереји Српске Православне Цркве, позивамо све наше вернике у Србији, све вернике држављане Србије у расејању и све грађане Србије, ма којој вероисповести и народности припадали, да изиђу на предстојећи референдум и гласају за нови Устав Србије. Тај Устав је плод консензуса свих релевантних чинилаца на политичкој сцени Србије, прилагођен је новим домаћим и међународним околностима, а самим тим и диктиран потребом прилагођавања уставних норми и одредби измењеним реалностима живота, са циљем да владавина права и реални простор слободе човека и грађанина буду што шири.
Не може се сумњати у вољу читавог српског народа да Косово и Метохија заувек остану у Србији. Ми Срби не отимамо ништа што је туђе, али и не пристајемо, ни под каквим условима или притисцима, да се отима оно што је вековима било и остало наше. Треба ли подсећати да није реч само о дeлу територије него и о срцу и души српског народа?
Овог пута нико не би смео да закасни на Косово. Референдум ће, усталом, трајати два дана, па свако може да стигне. Сви знамо како се Косово и Метохија дефинишу у новом Уставу.
Овом приликом Српска Православна Црква позива и све друге традиционалне Цркве и верске заједнице у земљи да, заједно са нама, упуте позив својим верницима и свим грађанима да изиђу на референдум. Ово је референдум за државу Србију и за њено уређење као заједничког дома свих етничких заједница, свих Цркава и верских заједница и свих њених грађана.
Ово наше обраћање није политика него старање за опстанак и будућност наших древних светиња и нашег народа на његовим прадедовским огњиштима, као и за опште добро свих без изузетка. За Цркву и њене пастире то није право него дужност најсветија, важан део служења Богу истине, правде и љубави.
Вест преузета са званичног сајта СПЦ http://www.spc.yu
|
|
|
|
|
|
|
|
Црквени сабор Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади окупио је свештенство и делагате црквено-школских општина из свих епархија Српске Православне Цркве у Америци и Канади, у саборној цркви Светог кнеза Лазара у Детроиту, Мичиген, у времену 9-11. августа 2006. године. Сабор се бавио питањима од заједничког интереса са циљем, побољшања, учвршћења и олакшања живота и мисије Српске православне цркве у Северној Америци и Канади. С радошћу изражавамо приврженост нашој вери у Господа Исуса Христа, сведочећи “Да је Он исти јуче, данас и довека”.
Сабор је послао поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу и свим архијерејима Српске Православне Цркве, изражавајући своју љубав и оданост својој Мајци Српској Православној Цркви, као њеном интегралном делу.
Сабор је, такође, поздравио и заблагодарио савезним и локалним Колима српских сестара, Српском народном савезу, са подручним савезним друштвима, Српском певачком савезу и локалним црквеним хоровима, као и свим националним, образовним и културно-просветним организацијама које помажу рад наше свете Цркве. Нека бисмо сви наставили рад у славу Божију и надградњу Његове Свете Цркве!
Сабор је свестан трагичних околности кроз које још увек пролазе стотине хиљада српских избеглица, протераних различитим начинима дискриминације и терора са својих вековних огњишта, из Републике Српске Крајине, Републике Српске и са Косова и Метохије. Српска православна црква у Америци и Канади се обавезује да ће и даље пружати помоћ нашој расељеној браћи и сестрама, било да су они остали на територијама бивше Југославије, или пак да су свили свој дом на Северноамеричком континенту. Позивамо одговoрне на потпуну заштиту свих становника насељених на целој територији бивше Југославије, посебно за остатак српског становништва у гетоима на Косову и Метохији. Такође, позивамо на миран и безбедан повратак свих прогнаних својим праотачким домовима. Одвојено од Србије, независно Косово и Метохија била би награда непрестаном тероризму. Стога инсистирамо да Косово и Метохија, колевка и душа српскога народа, вере, традиције и културе мора остати интегрални део Србије.
Сабор је посветио посебну пажњу насушној потреби обезбеђења адекватних средстава за духовно и културно-просветно образовање, како младих, тако и старијих. Имајући ово у виду Сабор пружа своју безусловну подршку Сталном одбору Централног црквног савета, са подружним им пододборима, који свесрдно раде на помагању, координирању и побољшању образовања и развојних програма у парохијама и епархијама, у пружању средстава, и применом искустава и експертиза. Сабор верује да је подршка овоме подухвату од огромног значаја за напредак духовног живота и вере у нашим парохијама и епархијама.
Сабор поздравља своје архијереје, који у бризи за поверено им стадо, као учитељи и управитељи Цркве Христове, упозоравају верне на греховност финансијског издржавања Цркве кроз нехришћанске методе, уместо кроз Богоугодно хришћанско старатељство, у пожртвованом давању. Употреба коцкања у облику срећака, бинга па чак и машина за коцкање, духовно је деструктивна и доноси срамоту Цркви Христовој и народу Божијем, који је позван да је помаже и издржава. Архијереји нашег Епископског савета подржани од стране Централног црквеног савета су поступили са очинском бригом за спасење повереног им стада, саветујући парохије у својим епархијама да искорене зависност на ове методе финансирања, те позивају све општине и епархиоте да прихвате њихова учења као што то приличи свима који себе називају православним хришћанима.
Сабор обзнањује да ћемо ускоро обележити петнаестогодишњицу од “евхаристијског уједињења” Српске православне цркве, после готово тридесетогодишње неслоге и отуђења. Иако благодарни Господу на овом дару јединства у духу, свесни смо да ово јединство остаје непотпуно све док не донесе плодове и у пуном административном јединству. Браћа и сестре у вери морају следити Господа Христа у међусобном поверењу и љубави и потпуном јединству у свим стварима. Наша су жарка надања и молитве да ће недавно усвајање новог Устава ускоро довести до потпуног уједињења Српске православне цркве, једном за свагда, кроз успостављање пуног административног јединства на основама Православног канонског поретка.
Гледајући унапред, у потпуно уједињење Српске Православне Цркве, такође свесни значаја потребе веће кооперације и јединства са братским и сестринским Православним хришћанима других јурисдикција са којима живимо као пријатељи и суседи у јединству светог Православља. Неопходно је да Православна црква говори једним гласом у “сукобима цивилизација” присутним у Америци и у свету. Морамо да говоримо као један у одбрани Божијег дара на живот, у борби против “културе смрти” која се бори да абортуси, еутаназије, људско клонирање као и жртвовање нерођених треба да буде у служби рођених као средство “бољем квалитету живота”. У својим личним животима морамо живети и сведочити пред светском јавношћу, традиционалне, моралне и духовне вредности које представљају “уску стазу” спасења понуђену нам од стране Спаситеља нашег као православни пут. Потребно је више и ефективније заједнички радити на пољу хуманитаризма и мисијске помоћи доказане кроз рад Интернационалне Православне хришћанске цркве и Православног хришћанског мисионарског центра. Поред бриге за наше посебне културне баштине, морамо заједнички радити и сведочити како бисмо представили Православно хришћанство народима и цивилизацијама у нашем окружењу.
У време заседања, Сабор се ужаснуо и дубоко забринуо сазнањем о поновном хапшењу и затварању Његовог Блаженства архиепископа охридског и митрополита скопског Господина Јована, од стране македонских власти. Изражавамо своју солидарност са Његовим Блаженством, архијерејима, свештенством, монаштвом и вернима њихове аутономне Архиепископије чије се прогоњење наставља само због њихове жеље да остану у заједници са сестринским православним црквама у свету. Позивамо македонске власти да престану са овим религијским прогоњењем, које крши све цивилизоване стандарде људских права и да одмах ослободе Његово Блаженство као и да обештете Архиепископију за сву штету коју су јој нанели. И на крају, придружујемо се нашим архијерејима у позиву одвојеној “Македонској православној цркви” да се врати општеприхваћеним канонима и поретку Православне цркве и залечи дуготрајни и болни раскол са Православном васељеном.
Сабор се радује прослави 150то-годишњице рођења Николе Тесле, сина српског православног свештеника, који је толико много допринео ономе што данас представља мoдерни свет целом човечанству.
Сабор се радује присуству многих свршених студената факултета Св. Саве из Либертивила, Илиној, који верно и достојно служе у многим од наших парохија. До данас 55 свршених студената наше богословске школе је рукоположено у чин ђакона или презвитера који одано служе нашој светој Цркви. Апелујемо на наше вернике да наставе са подршком овој веома важној школској установи.
Сабор изражава своју најискренију захвалност свештенству, управи и вернима Саборног храма Св. Цара Лазара у Детроиту на њиховој предивној добродошлици и гостопримству, као и у пруженој помоћи у свему око организовања овога Сабора.
|
|
|
|
|
|
|
|
СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
26. август 2006.
у Београду
Јеванђеље нас учи светој и спасоносној истини да ће на једином праведном суду, Суду Божјем, сваки човек лично дати одговор за сва своја дела или недела. Нема, дакле, колективне одговорности, а поготову нема и не може бити колективне кривице у било ком смислу. Ако ли неко читав један народ прогласи кривцем за зло, онда он у једнакој мери одбацује хришћанско схватање о човеку и основну поставку демократског уређења људске заједнице. Није, уосталом, непознато да је у недавној прошлости јеврејски народ платио тезу о његовој наводној колективној кривици са више од шест милиона невиних жртава. Ако се тој страшној цифри додају и жртве руског и пољског народа и других словенских народа (међу њима и нас Срба), као и жртве многих других народа у Европи и свету тога времена, онда човек заиста осети мистички ужас пред последицама идеолошких заблуда и политичког безумља.
Српска Православна Црква би била дубоко ожалошћена и забринута да је било ко ма који народ назвао народом кривцем, акамоли када је сазнала да је тако назван управо српски народ, који сачињава огромну већину међу њеним верницима. Још већу бригу и горчину изазвала је у Српској Православној Цркви чињеница да такву квалификацију српског народа није дао нико други до г. Марти Ахтисари, високи представник међународне заједнице и личност која у име Уједињених нација треба непристрасно и конструктивно да посредује у српско–албанским преговорима, како би се разумним компромисом постигао договор о будућем статусу Косова и Метохије који би морално, правно и животно био обострано прихватљив, а самим тим и одржив договор.
Очигледно не хајући за неутралну објективност и заборавивши, изгледа, да у модерној Европи нема колонијa ни колонијалних гувернера, г. Ахтисари је изјавио то што је изјавио као образложење за свој став да Србији треба просто конфисковати њено духовно и историјско језгро, Косово и Метохију. Истина, он није први који је заступао ову теорију о српском народу: само се придружио дужем списку њених заступника. Треба ли наглашавати са колико невиних жртава је ту теорију српски народ платио на небројеним стратиштима током своје ближе и даље историје?
Веровали смо да се такве речи никад више неће чути у Европи – ни у рату, акамоли у миру, и то од једног званичника Уједињених нација послатог у мисију мира и помирења. Они који у 21. веку потежу за оваквим теоријама доказују само то да су сила и право непомирљиве супротности. Ту заувек важе стихови највећег српског песника, Владике и Пустињака цетињског:
„Вук на овцу своје право има –
ка' тирјанин на слаба човјека;
ал' тирјанству стати ногом за врат –
то је људска дужност најсветија.”
На исти начин, руска пословица нас учи да Бог није у сили него у правди и истини.
Не заборављајмо: Христос је Крстом победио лаж и смрт, а победу добра, светлости и љубави запечатио Васкрсењем – Својим и нашим.
Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски
Павле, с. р.
Председник Светог Архијерејског Синода
Српске Православне Цркве
|
|
|
|
|
|
|
|
У модерним, демократским и правно уређеним државама питање регистрације, а потом и дјеловања новоформираних вјерских заједница, спада у надлежност државних органа. Тако се и питање захтјева анатемисаног и проклетству предатог распопа Мираша Дедеића и неколицине његових сљедбеника са правне позиције и позитивног законодавства о црквама и вјерским заједницама у Републици Србији једино може посматрати из тог угла.
Из сензационалистичког приступа овом питању у појединим медијима веома се лако стиче утисак да је то питање, иако се једино тиче државних органа Републике Србије, покренуто са амбицијом да се њиме у Црној Гори, ионако подијељеној, даље продубљују подјеле и диобе и то посебно у данима пред наступајуће општинске и републичке изборе. Као да је некоме стало да ''докаже'' да се у Србији, у којој деценијама живи скоро 270 хиљада држављана Црне Горе и која им деценијама пружа све оно што им, у појединим историјским тренуцима, Црна Гора није могла пружити, прогоне тобожњи ''етнички Црногорци''.
Ако је у Црној Гори, злоупотребом једног давно упокојеног комунистичког закона из 1977. године, мимо и поред вјековима постојеће Православне Цркве – Митрополије Црногорско-Приморске, у јануару 2001.г. било могуће ''оснивање'' распопске секте анатемисаног и проклетству предатог распопа Мираша Дедеића под лажним именом ЦПЦ онда, како се то види, у Србији у којој је недавно донијет модеран закон у духу европских стандарда таква лакрдија није могућа.
Из србијанског Закона о црквама и вјерским заједницама се јасно види да се вјерске заједнице не оснивају распопским декретима и саопштењима за јавност него на основу одлуке 0,001% пунољетних држављана Републике Србије који имају пребивалиште у Републици Србији или страних држављана са сталним боравком на територији Републике Србије (чл. 18). Такође, Законом је прописано да се не може регистровати вјерска организација чији назив садржи назив или дио назива који изражава идентитет цркве, вјерске заједнице или вјерске организације која је већ уписана у регистар цркава и вјерских заједница или која је раније поднијела захтјев за упис (чл. 19).
Из наведених одредаба се јасно види да у Србији нико нема злу вољу против било ког грађанина било које вјере или нације, па самим тим ни против тзв. ''етничких Црногораца'', него је ријеч о јасно израженом ставу државне власти, утемељеном на модерним стандардима, да не дозволи хајдучију и скрнављење под плаштом тобожње борбе за слободу вјероисповијести.
Овом приликом подсјећамо да се у Ловћенцу, у Епархији Бачкој, већ гради Храм Светог Петра Цетињског Чудотворца чије су темеље освештали Митрополит Амфилохије и Епископи Бачки Иринеј, Будимљанско-Никшићки Јоаникије и Диоклијски Јован са свештенством, а у његовој изградњи својим прилозима, радом и молитвом учествују скоро сви житељи Ловћенца осим неколицине политиканата – атеиста са вишегодишњим стажом у тајним полицијама како Србије тако и Црне Горе.
Из наведених чињеница се јасно види да иза најновијег демонског насртаја распопа Дедеића не стоји ''борба за слободу вјероисповијести и људска права'' него је ријеч о једној предизборној активности не би ли се како удворио коме у наредном периоду.
Уосталом, оваква удружења као што је ово Дедеићево у демократским земљама Европе била би предмет кривичног гоњења због: лажног представљања, ремећења јавног реда и мира, изазивања вјерске, националне и политичке нетрпељивости и због коришћења туђих обиљежја и символа, а ни у ком случају предмет легитимног признања и дјеловања.
Цетиње, 17. августа 2006. године
|
|
|
|
|
|
|
|
Ових дана у канцеларију Епископа горњокарловачког Господина Герасима стигло је писмо упозорења или зле намере, са нечитким потписом аутора, наводно упућено у име Хрвтаских бранитеља. Сам начин прикривања идентитета од стране аутора писма, није потребно коментарисати као и сам садржај писма, који је злонамеран, и има за циљ да поквари стечено поверење и сарадњу Епархије горњокарловачке са државним институцијама Републике Хрватске. Звона на храму Светих апостола Петра и Павла у Смиљану, поклон су Електропривреде Србије поводом обиљежавања 150 година од рођења Николе Тесле. Звона су увезена у Републику Хрватску, по свим законским регулативама које закон прописује. До сада нисмо имали примедби поводом грба као и натписа која се налазе на звонима храма у Смиљану.
Очигледно је да су организатори обележавања јубилеја рођења Николе Тесле, били свесни космополитске улоге Николе Тесле за цело човечанство, као и чињенице да је рођен од оца Милутина, српског правосланог свештеника и мајке Ђурђине такође српкиње. Свој национални идентитет Никола Тесла никада није крио, нити га се одрицао.
Из свега горе наведенога, сматрамо да овакви испади појединаца, чији идентитет није могуће утврдити, нису вредни пажње нити требају бити разлог неспоразума између Епархије горњокарловачке и Хрватских бранитеља.
Из канцеларије Епископа горњокарловачког
|
|
|
|
|
|
|
|
(pismo)
У канцеларију Епископа горњокарловачког дана 9. августа 2006 године пристигло је писмо потписано од стране хрватских бранитеља. Овим путем објављујемо сам садржај писма, док ће саопштење за јавност о овом догађају уследити накнадно:
"Господине владика Герасиме,
Хрватски лист бр.95 објавио је натпис "На звонима у Смиљану грб Републике Србије". Житељи Лике и оближњег Госпића овај чин доживљавају као дрску провокацију, стога вам скрећемо пажњу да под хитно дате мајсторима нека избрусе српски грб и ставе натпис како ви кажете који гласи: Храму светих апостола Петра и Павла у Смиљану дарује ЕПС поводом обиљежавања 150 година од рођења Николе Тесле. Господине Герасиме ви добро знате што је српска војска под овим грбом учинила у Лици и цијелој Хрватској. Оцјењујемо јако провокативним подгријавати злонамјерне људе и потицати на размишљања што значи српски грб у Хрватској. Хрватски народ је јако алергичан на овакве провокације, а нарочито хрватски бранитељи. Размислите мало о бројкама срушених цркава и других сакралних објеката, старачких домова, дјечјих вртића, болница, демолираних споменика, убијених људи, жена, дјеце, немоћних рањеника и стараца. То се никад не смије и не мцже заборавити, стога је свака провокација тежак изазов на узврат. Ваши људи почели су вјешати српске заставе које нису хрватским уставом допуштене. Зашто? Тко је духовни покретац ? Ви вјеројатно знате. Таквим појавама стати ћемо драстично за врат. Ако не скинете државно знаковље са звона у Смиљану, морамо се ми побринати. Заборавите Гарашанову идеју.
Загреб, 25. српња 2006 године.
Хрватски бранитељи"
Вести преузете са сајта СПЦ www.spc.yu и сајта Епархије Горњокарловачке http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/Novosti-c.htm.
|
|
|
|
|
|
|
|
Са дубоким жаљењем смо сазнали да се Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, поглавар аутономне Охридске Архиепископије, од 8. августа ове године налази на издржавању казне у скопском затвору Идризово пошто је претходно – у резултату монтираног судског процеса – осуђен на годину дана затвора. Истичемо да је ово већ други пут да се он хапси и затвара. Он је данас једини утамничени црквени поглавар у Европи, ако не и у свету. Исти судија који га је у току суђења два пута ослобађао сваке оптужбе и проглашавао невиним, осудио га је трећи пут, очигледно под притиском или по диктату. Куриозитет је још и у томе што је архиепископ Јован као другооптужени добио знатно већу казну него човек којем је суђено као првооптуженом по истом предмету.
Искрено се надамо да ће надлежни судски органи Републике Македоније ревидирати правно и морално неутемељену пресуду. Позивамо све вернике Српске Православне Цркве, све православне и друге хришћане у свету и све који у Бога Живога верују на усрдну молитву за заточеног архиепископа Јована и за све сужње и страдалнике у свету, а све људе добре воље позивамо на солидарност и подршку, у циљу његовог што скоријег пуштања на слободу и враћања редовним пастирским обавезама у Цркви.
Свети Архијерејски Синод
Српске Православне Цркве
Вест преузета са сајта СПЦ: http://www.spc.yu
|
|
|
|
|
|
|
|
Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован се, јуче (7. август) у 14:30 часова, добровољно јавио у затвор Идризово, како би одслужио, политички мотивисану, једногодишњу затворску казну. Македонски суд је осудио Блажењејшег Архиепископа Јована због, наводне, проневере епархијског новца. Разлог за краће одлагање одласка на издржавање затворске казне било је лоше здравствено стање Његовог Блаженства Архиепископа Г. Јована.
Овим јучерашњим чином настављено је страдање Архиепископа Јована за јединство Православне Цркве, које се кроз историју стицало само великим подвигом и мучеништвом.
Нека би Господ укрепио слугу свога Архиепископа Јована, да издржи и ово ново страдање на славу Божију и добро Православне охридске архиепископије, као и Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
Вест преузета са сајта СПЦ: http://www.spc.yu
|
|
|
|
|
|
|
|
Његово Преосвештенство Епископ новограчанички Г. Лонгин је у Саборној цркви у Алхамбри (Лос Анђелес, Калифорнија - САД), 30. јула 2006. године, у оквиру Свете Литургије устоличио у трон епископa Епархије западноамеричке Г. Максима, досадашњег Његовог Преосвештенства Епископа хумског, викара у Митрополији дабробосанској и професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Епископ Максим је изабран за Епархију западноамеричку на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, одржаног у мају ове године. На Светој Архијерејској Литургији и чину устоличења саслуживало је дванаест свештеника уз присуство православних верника у препуном храму Светога Стефана Првовенчаног у Алхамбри. По древном црквеном предању, новоустоличени Епископ је началствовао на Светој Евхаристији.
Епископ Максим, који је на ову епархију од Светог Архијерејског Сабора изабран управо благодарећи архипастирској бризи и љубави Епископа Лонгина, ступивши у трон, обратио се пригодном беседом. Он је заблагодарио Господу на благодатном чину устоличења, као и Светом Архијерејском Сабору на одлуци да га постави да управља Црквом Божијом у далеком свету. Такође је изразио благодарност својим претходницима, часним јерарсима: блаженопочившем Григорију (Удицком), Хризостому и Јовану, као и Епископу Лонгину. Владика Максим је нагласио да једино Православље живи вером која одише етосом и духом жртвовања за другог, а чему је извор у Светој Литургији и аскетском начину живота. Православље је Црква која прихвата свакога, а посебно грешнике и која се угледа на Христа, кроткога и смиреног у срцу који као добри Самарјанин излива уље и вино на људске ране и немоћи. Новоустоличени Епископ је истакао да је у данашње време пресудно чувати најдрагоценији дар мира, јединства и католичанскости Цркве, коју ђаво тако ненавиди, а људски греси и слабости нарушавају. Ово јединство се тиче не само односа са Мајком Црквом у Србији него и са свим Црквама на овом континенту. У свету који се суочава са западним етосом и културом, Православље неће моћи понудити веродостојно сведочанство уколико буде разједињено, него само ако буде говорило једним устима и једним срцем. Цркве су позване да превазиђу заточеност у националним границама, и да се пројаве и делују као једна Црква а на славу Бога – Оца, Сина и Светога Духа.
Беседу Новоустоличеног Владике Максима на енглеском језику можете прочитати на овој адреси:
http://www.spc.yu/Vesti-2006/08/07-08-06-beseda-e.html
Вест преузета са званичног сајта СПЦ http://www.spc.yu/
|
|
|
|
|
|
|
|
У петак 14. јула 2006. године, у Саборној цркви, у Београду, Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле началствовао је на наречењу за Епископа аустралијско-новозеландског Г. Иринеја (Добријевића), уз саслуживање многобројних епископа и свештеника.
Следећег дана, суботу, 15. јула 2006. године, на дан Полагања ризе Пресвете Богородице, у Саборној цркви је служена Света Архијерејска Литургија на којој је хиротонисан нови Епископ аустралијско – нозозеландски, Архимандрит Иринеј (Добријевић). Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије; уз саслужење многобројних епископа и свештеника.
У име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла знаке епископског достојанства: омофор, панагију, митру и жезал новоизабраном и хиротонисаном Епископу Иринеју предао је Митрополит Амфилохије који је том приликом рекао: “Бог Вас је удостојио служења на аустралијском и новозеландском континенту. Црква вас шаље као што је Господ некада слао своје ученике да проповедате, народ Божји сабирате, да га просвећујете и освећујете светињом коју сте данас примили и које Вас је Господ удостојио.”
Опширније можете прочитати на страници:
http://www.spc.yu/Vesti-2006/07/18-07-06-c.html#epi
Његова Светост Патријарх српски Г. Павле је у Саборној цркви у Београду, 23. јула 2006. године, са архијерејима Српске Православне Цркве рукоположио у чин Епископа моравичког досадашњег архимандрита Антонија (Пантелића), старешину Подворја СПЦ у Москви.
Архимандрит Антоније је изабран за епископа моравичког на редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, одржаног у мају ове године.
Хиротонији је претходио чин наречења који је извршен претходног дана, такође у цркви Светог Архангела Михаила у Београду.
Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Г. Павле уз саслужење многобројних епископа и свештеника.
На крају Свете Литургије, Патријарх српски Г. Павле предао је архијерејски жезал новом православном епископу моравичком Г. Антонију, који је одговорио својом првом архијерејском беседом. Новорукоположени епископ моравички захвалио се браћи архијерејима, својим родитељима, духовницима, као и професорима на богословији и Духовној академији.
Опширније можете прочитати на страници http://www.spc.yu
Вест преузета са званичног сајта СПЦ.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Ми, свештеници Српске православне цркве, служитељи олтара у свим црквама Епархије канадске, обраћамо се свима вама, драги верници, поводом дешавања у ЦШО Светог Георгија у Нијагари, да бисмо вам изнели праву истину о ономе што се тамо догађа, и тако, заједно са вама, стали у крај бројним лажима и све силније оркестрираним сплеткама, упереним против наше Цркве и њеног Епископа, против наше свете вере православне.
Као што нам, из недеље у недељу, са поверењем прилазите на исповест и на духовни савет, послушајте нас и сада. Јер, ово је реч усмерена на чување чистоте наше свете вере, на одбрану Цркве и њеног учења. Реч је ово коју изговарамо да бисмо сачували и проширили оно што смо, под Покровом Мајке Божије, заштитнице наше Епархије, стекли и учинили, а на шта, с пуним правом, можемо бити поносни. Јер, од формирања Епархије, пре 22 године, утростручили смо број цркава и број свештенослужитеља, а бројне изгубљене душе, у једној историјски тешкој ситуацији, окупили на једном месту и духовно окрепили, и уз све то, након деценија таворења, истински поставили Српство на духовну мапу Канаде и извели га из гета.
ЦШО Светог Георгија у Нијагари данас, нажалост, стоји ван окриља своје Мајке Цркве. Извели су је из Православља они који су је водили као њени управници. Своју заклетву, дату када им је поверена на чување имовина Цркве, они су погазили. Део Тела Христовог на силу су отргнули, а сада су се, да би тај свој чин одбранили, удружили са финансијерима и гласноговорницима који, годинама и деценијама, проверено антицрквено делују.
Зато вам се сада и ми обраћамо, да јасно и гласно поручимо: на сваком од вас је да бира између наше и њихове речи. Да ли ћете уместо Речи Божије и Његовог јеванђеља, уместо речи црквене јерархије - нас, свештеника, и нашег Епископа на којем почива благодат Духа Светога, пренесена на њега у непрекинутом низу још од дана Педесетнице и апостолских времена - да ли ћете, дакле, уместо такве Речи изабрати "истину" коју шире и овакви актери: од стране Светог архијерејског сабора рашчињена монахиња; од стране Великог патријаршијског црквеног суда од Цркве изопштен човек; богохулни несрећник и безумни сејач мржње који се по разним сајтовима и трибинама лажно кити барјаком Православља а заправо је самозванац одстрањен из свих овдашњих српских заједница; неколицина преосталих бунџија из Хамилтона који су у својој колонији већ изоловани, прозрени и презрени; тобожње патриоте које се деценијама хране несрећом и тугом печалбарском нашег народа продајући му као крајњи духовни домет пар фраза, замућених испарењима вруће јагњетине и пива. Уверени смо, драга браћо и сестре, да свако од вас зна коме ће овде поверење поклонити; за ким ће поћи и коме ће веровати. Али исто тако, морамо да скренемо пажњу да ово зло које напада на Цркву користи ону срамну методологију која је наш народ у последње две деценије скупо коштала: хиљаду пута поновљена лаж неупућенима почиње да одјекује као истина. Зато је и наш глас, данас, у овом неуобичајеном обраћању, снажан и јасан, да сви чујете: Ми смо Црква, и ми смо, заједно са вама, Христос. А они су рушитељи Цркве; они који су, због свог личног ситног интереса и сујете, спремни да Христа издају. И зато вам јасно предочавамо следеће чињенице о ситуацији у Нијагари:
Сукоб између оних који су водили цркву у Нијагари и виших црквених власти није административне природе, како то они тврде. Тај сукоб је КАНОНСКИ, јер су ти људи починили читав низ КАНОНСКИХ ОГРЕШЕЊА који иду против самог устројства Цркве. А ево зашто је то тако:
Устројство Православне цркве је јерархијско; још од првог века, почива на тријади: епископ - презвитер - ђакон. "Без епископа нема Цркве", поручује, пре него ће, 107. године, бити бачен зверима, Свети Игњатије Богоносац, а то, кроз наредне векове, потврђују сви васељенски и помесни сабори, на којима почива вера православна. Без епископа и јерархије, укратко, ми нисмо Црква; ми смо обична секта. Сва духовна власт и сва управна власт у једној Православној цркви у рукама је епископа, у рукама црквене јерархије. Верници су ту само да помогну у управљању и да сведоче о томе како се управља. То је тако од почетка Цркве и тако кажу свети канони вере. И опет: они који не раде тако нису Црква, они су само обична секта. Ко, дакле, није у молитвеном јединству са епископом, тај је ван Цркве, ван Православља. И исто тако: ко делом имовине Цркве управља без питања и сагласности епископа, ван Цркве је, ван Православља. Они који тако чине обична су секта.
А ево шта су, у кратким цртама (за детаље видети www.istocnik.com) радили управници у Нијагари, па ви, браћо и сестре, просудите сами:
- И поред прецизних упутстава добијених у два наврата (ЕУО бр. 137 од 28. 12. 2005. и ЕУО бр. 2 од 4. 1. 2006) од Епархијског управног одбора каква је процедура уколико желе да инкорпоришу имовину своје ЦШО (да таква одлука мора да добије одобрење од Епархијског управног одбора а онда да иде назад на двотрећинску потврду чланства у ЦШО), нијагарски управници, без икакве консултације или чак обавештавања епархијских власти, врше на Крстовдан, 18. јануара, пререгистрацију црквене имовине. Они то, дакле, чине не тражећи сагласност од виших епархијских власти, на шта су и по канонима и по Уставу СПЦ и по Статуту Епархије и по свом локалном Правилнику обавезни. Они то чине и поред јавног и гласног противљења њиховог свештеника који им, на скупштинама, у два наврата, говори да је то нецрквени поступак који не може да се учини у оквиру Цркве.
- Ни када Епархијски управни одбор, 23. јануара, на основу писма и записника, у којима се Епархија обавештава да је одлука о корпорацији донесена, тражи од управника ЦШО да се сваки поступак око ререгистрације замрзне а власништво имовине остави у првобитном стању, они не обавештавају никога да је пререгистрација већ извршена.
- Када Епархијски управни одбор сазнаје да је имовина већ отуђена од Цркве, односно да је пререгистрована без дозволе, и када обавештава надлежне цивилне власти да су то представници ЦШО учинили уз грубо кршење сопственог правилника, управници ЦШО, 2. фебруара, између Епископа и себе постављају адвоката као посредника, не дозвољавајући Епископу ни епархијској канцеларији да са њима директно разговара!
- Када, на позив Епископа, 8. фебруара долазе у Манастир у Милтону, они опет, са писменим формуларом свог адвоката који су потписали одбијају директан разговор, уколико се и Епископ потписом не обавеже на ово посредништво.
- Одлуку Епархијског савета, као извршног органа Епархијске скупштине, о смени Управе и постављању Привременог поверенства (8. фебруара) они одбијају писмено (24. фебруара), и отворено изјављују да више немају поверења у црквене власти.
- Резолуцију и Апел Епархијске скупштине, која је највиши извршни орган Српске цркве у Канади и коју чине представници свих 26 парохија у Канади, да се стање врати на позиције какво је било пре инкорпорисања, управници у Нијагари, такође, игноришу, иако се резолуцијом, донесеном једногласно пред представницима смењене управе, јасно ставља на знање да је реч о поступку који их води ван окриља Цркве. Штавише, у свом предлогу, достављеном епархијским властима 5. априла, смењени нијагарски управници траже да епархијске власти пониште ту резолуцију; као да је 67 представника свих парохија у Канади никада нису донели!
Укратко, оно што су урадили смењени управници у Нијагари представља не само отимање црквене имовине, на шта нико нема право, него и узурпацију власти, њено одузимање из руку црквене јерархије. И једно и друго су најтежи КАНОНСКИ ПРЕКРШАЈИ, због чега је, уосталом, против групе ових управника, на захтев Епрхијске скупштине, покренут поступак пред Црквеним судом.
Отуд и декрет Епископа канадског, од 9. априла ове године, да се повуче парох нијагарски, односно да се у храму, на отуђеној имовини, чији директори корпорације не признају епархијске власти, не врши света Литургија нити обављају друге свете тајне, све док та имовина поново не постане део Цркве. Јер канони православни тако захтевају: епископ не може да држи свештеника на парохији која не признаје његову јурисдикцију.
И да неко не посмисли да је овим чином доведена у питање исправност нијагарског свештеника, јер и то чине противници Цркве манипулишући пред јавношћу својим свештеником и, тобоже, узимајући га у заштиту од Епископа. На најсветији и највећи православни празник, на дан Васкрсења Христовог, свештеник Дејан Обрадовић служио је свету Литургију са својим Епископом, уз десницу његову, у манастиру Св. Преображења, у духовном центру српског Православља у Канади. Ко је ту кажњен а ко почаствован, процените сами. Ко кога треба да жали - они свог свештеника или он, а и сви ми с њим, њих који остадоше без Литургије и Причешћа? И ко ту кога треба да слуша? Отац Дејан њих, који би га радо видели као саучесника у свом греху, или они њега? Тако је, уосталом, морало и бити, и за управнике и за чланство у Нијагари: када их је тај исти њихов свештеник упозоравао да ће остати ван Цркве, не стадоше уз њега.
Верницима Нијагарским, Нарочито
Зато се, на крају, обраћамо посебно верницима у Нијагари, са поруком: компромиса са основним догмама и канонима у Цркви не може бити. На вама је да изаберете кога ћете да пратите: своју легитимну, и у целом Православљу признату јерархију, или оне који вас одлучују од Литругије, Причешћа, од пуноће Цркве? Да ли ћете, када размишљате о ономе шта се дешава у Нијагари, слушати глас вашег архијереја и ваших свештеника или гласове рашчињених и од Цркве одлучених? Да ли ћете веровати да црквену имовину хоће да украде ваша јерархија, на челу са Епископом, истим оним за чијег архипастирског рада овде никоше толике нове цркве и толико се нових имања купи, или ће вам, ипак, негде пасти на ум да то, можда, неко, преко вашег гласа и ваше савести, граби прилику за ситан профит у светој Цркви православној? Погледајте и сами правилник те ваше корпорације, по којем ни епископ ни свештеник немају у Цркви никакву власт, а директори корпорације, тачније само четири човека ако им затреба, могу да са имовином ураде шта год хоће не питајући никога: да је заложе, продају, отуђе, како дословце пише у том вашем правилнику. Зар сте за то уз ваше молитве годинама и деценијама давали прилоге? Да ли хоћете такву корпорацију или хоћете Цркву? То је питање које вам сада и на овај начин постављамо, јер они који су вас водили покушавају, на све начине, да спрече одржавање скупа на којем бисмо се, уз Епархијски савет, и ми појавили да вас то директно питамо. Њима је јасно речено да је то једна од две опције које имају, уколико желе да отворе врата Цркве да се у њу вратите, а да је прва да угасе спорну корпорацију.
При томе вас, опет, подсећамо да су људи из ваше средине, којима сте указали поверење бирајући их за управнике, са вама грубо манипулисали. Довољно је за то навести само пример свештеничког здравственог и пензионог фонда, чије им је пословање послужило као тобожњи повод за прављење корпорације. Наводимо овај пример и због тога што смо у најновијој изјави Душана Колунџића, предводника ове групе, датој овога пута за канадске новине, чули и то да су се они побунили јер је Епархија, како каже, ускратила свештеницима и њиховим породицама здравствену заштиту и осигурање. А ми, од којих је та привилегија наводно отета, лепо вам кажемо да је истина сасвим другачија. Ту иницијативу покренули смо ми, свештеници, да бисмо заштитили фонд од безобзирних уцена осигуравајуће компаније и сачували његово јединство на целом простору Канаде. Ми смо сами тражили начин пословања какав имамо данас и са којим смо пуно задовољнији, а који нам је, за мања средства, донео на крају и петоструко веће животно осигурање. И ми смо, док још нисмо у том начину пословања имали обезбеђено животно осигурање, својим потписима, преузели на себе сву одговорност тако да нико од цивилних управника не би имао разлога да брине о томе. Најжалосније у свему овоме је то што Колунџић то јако добро зна. Овом изјавом он је нама, свештеницима, за сва времена показао своје право лице. А да бисмо вам помогли да то и ви сагледате, дајемо вам још само једну информацију везану за овај фонд. Читаву повику на начин пословања фонда Колунџић и његови истомишљеници покренули су када је све то већ била завршена прича, санкционисана одлуком Епархијске скупштине (за шта је и он лично гласао!) у Монтреалу, у фебруару 2005. године. Дакле, за комплетну Епархију све то је било ствар прошлости, годину дана пре стварања корпорације у Нијагари!
То је истина о свему што се дешавало и што се дешава у и око Нијагаре, у форми коју дозвољава уступљени нам простор. Ми, још једном, позивамо вернике у Нијагари да сами изаберу шта желе, и да се огласе, јер се они који су их извели из Цркве и даље крију иза њих и тврде да су им руке везане вољом и директивама чланства. Овако како сада ствари стоје, са имовином која је издвојена из Епархије, на начин који је значио кршење свих правила, и са вођама који не признају вишу црквену власт, храм Светог Ђорђа у Нијагари не може бити место на којем ће се вршити православна Литургија. Жао нам је недужних верника - ако у овој ситуацији недужних може бити. Препуштањем Црквене општине неодговорним лицима и својим ћутањем и они су, на свој начин, саучесници. Зато их позивамо да се изјасне и иступе у одбрану своје Цркве и покажу шта им је важније: корпорација без свештеника или Црква са свештеником.
Са истом поруком скрећемо пажњу и српским медијима у Канади да се овде више не ради о две стране исте приче. Ми више са представницима Нијагаре и са њиховим покровитељима и гласноговорницима иста прича нисмо, јер иста Црква нисмо. Молимо да се то има у виду приликом медијске интерпретације, јер ево вам то сада јасно кажемо.
Користимо ову прилику и да подржимо најновије напоре верника у Хамилтону који су изгледа увидели да је бесмислена и самоубилачка побуна против Цркве ако се Црквом жели остати. А свима вама, браћо и сестре, поручујемо да истрајете у вери, да у томе једни другима и нама самима помогнете. И да при свему томе не заборавимо оне Христове речи, које нас подсећају да је све до нас и наше слободне воље коју нам је Бог даровао: ПО ВЈЕРИ ВАШОЈ НЕКА ВАМ БУДЕ! А ми знамо да у овом случају за вас неће бити никакве дилеме, да ћете стати и остати уз страдалну Мајку Цркву како би се на вас заслужено излила благодат Духа Светога. Амин.
На Источни петак 2006:
(потписани сви свештеници Епархије канадске)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Актуелности
Божићна Посланица 2008
Архива 2007
Архива 2006
Саопштење за јавност
Свештенство и народ Русије
Установа Сабора
Обраћање Архијерејског Сабора
Резолуција са XIX Црквеног сабора
Ахтисаријеве изјаве
Одбијање дозволе за градњу
Писмо Хрватских бранитеља
Страдање Г. Јована (2)
Страдање Г. Јована (1)
У Лос Анђелесу нови епископ
Хиротонисани нови епископи
Јавно обраћање свештеника
|
