 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 6. маја по новом а 23. априла по старом календару)
Као ослободилац заробљених, и заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Тропар, глас 4.
Свети великомученик Георгије, слави се 23. априла. Рођен је у Кападокији 270. године, а мученички је пострадао у Никомидији 303. године, по наредби злогласног цара Диоклецијана. По мученичкој смрти, а по последњој жељи светитеља, слуга је пренео његово тело у Лиду палестинску, одакле му је мајка била родом. Свети Георгије се први пут спомиње око 367. године, у једном натпису на храму у Ватанеји који је њему посвећен. Делови његових моштију чувају се у разним Православним храмовима света.
Његова служба садржи песме црквених песника из 8. и 9. века: Анатолија, Јована Дамаскина, Студита и Теофана Никејског. Беседе и похвале писали су за овај празник: Андреј Критски, Георгије Кипарски, Аркадије Тримит и Јован Евхаитски. Српски народ слави Светог Георгија (Ђорђа) као домаћег светитеља патрона и заштитника. Храмови у Српској Православној Цркви посвећивани су му почевши од 12. века. Поред овог главног празника, Свети Георгије се слави и 3. новембра, поводом обновљења његовог храма у Лиди палестинској - Ђурђиц.
Када цар Диоклецијан отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год.
Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Срећан вam празник Ђурђевдан, уранак и хајдучки састанак!
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 12. маја по новом, 29. априла по старом календару)
Од младости своје целог себе си дао Господу, пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни: Био си пример врлине твоме стаду, због тога виде Бог твоју добру намеру и поставите у Својој Цркви као пастира и ревносног архијереја, и по престављењу твоме сачувао свето тело нетрулежно, светитељу Василије: Зато као онај који има смелост, моли се Христу Богу, да спасе душе наше.
Тропар, глас 4.
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ - (Јовановић) рођен је у Поповом Селу у Херцеговини. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог озбиљног и строгог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.
Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.
Умро је 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.
МОЛИТВА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ - Свети Василије, велики угодниче Божји, помози свима па и мени. Велики бранитељу вере православне, одбрани и нас који твоју свету веру држимо, и с надеждом теби приступамо. Велики архијереју Божји, помоли се Богу Сведржитељу за све људе твоје, па напослетку и за мене недостојног и последњег. Тврдошки витеже и Острошки подвижниче, спасавај нас од беда видовних и невидовних. Запалила те је српска земља као вечну свећу пред престолом Бога живога, па нам сада осветли путеве и разагнај тугу. Молитвама и сузама загревао си хладну пештеру Острошку, па загреј сада Божјим духом и срца наша, да се спасемо и прославимо Бога Свевишњега и тебе свеца Божјега. Са свих страна света притицали су ћивоту твоме болни и невољни, и ти си им помагао: демоне одгонио, везе ђавоље раскидао, и здравље душевно и телесно људима даривао. Тако и сада помози, крштеним и некрштеним, као и увек, свима па и мени. Измиритељ си био завађене браће, измири и сада све завађене, збратими разбраћене, овесели тужне, укроти самовољне, исцели болне. Свети Василије Чудотворче и оче наш духовни, чуј и услиши чеда твоја духовна у Христу Исусу Господу нашем. Амин!
|
|
|
|
|
|
 |
|
(славе се 24. маја по новом, 11. маја по старом календару)
Као апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, Богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.
Тропар, глас 4.
КИРИЛО и МЕТОДИЈЕ Браћа из Солуна, просветитељи и равноапостоли Словена. По народности били су Грци, синови Лава високог војног заповедника у Солуну. Методије је био најпре у војној служби, заповедник у једном делу државе који су насељавали Словени, а затим се повукао у манастир на Олимпу у Малој Азији. Кирило је на двору цара Михаила III (857-867) и патријарха Фотија изучавао класичне науке философију, беседништво, математику и музику. Једно време био је учитељ на Високој школи у Цариграду и имао надимак "философ".
Као такав, заједно са Георгијем Асинкритом отишао је у мисију Милитенском емиру (851) да га упозна са Хришћанством. Године 858. браћа су ишла у нову мисију међу Хазарима на Херсону и Криму. Ту су успели да науче јеврејски језик и пронашли су мошти Св. Климента Римског, које су понели са собом. Каган на хазарском двору није се лично крстио, али је дозволио да се крштавају његови поданици. У близини Хазара живели су и Словени, а монах Нестор каже да су Словени Хазарима плаћали данак. Кирило и Методије крстили су око 200 Хазара, ослободили заробљене Грке, а потом се вратили у Цариград. Одмах је уследила припрема за мисију међу Словенима. Тада се почело са превођењем Светог Писма на словенски језик. Ово није био никакав изузетак јер до тог времена на свом језику Свето Писмо и богослужење имали су Јермени, Сиријци, Копти и Готи на Криму. На позив моравског кнеза Растислава они 863. године одлазе у Моравску где су боравили више од три године. У свом хришћанско-просветитељском раду наишли су на јак отпор Немаца.
Света браћа деловала су у Панонији код кнеза Коцеља. У међувремену 867. године убијен је византијски цар Михаило III, и долази на власт цар Василије Македонац, збачен је патријарх Фотије, враћен је патријарх Игњатије, и умро је амбициозни папа Никола I. Кирило и Методије одлучују се да иду у Рим. Тамо су стигли почетком 868. године када је Адријан II већ био папа. Њему предају мошти Св. Климента Римског. Константин се разболео у Риму и умире 14. фебруара 869. године. Методије је средином 869. године отишао код моравског кнеза Свјатополка у Њитру, а већ крајем исте године поново је био у Риму. Постао је архиепископ за Панонију. Међутим, у Моравској је успостављења власт баварских кнежева и Методије је оптужен да нарушава право духовне надлежности у Панонији у Моравској. У периоду до 879. године, Методије је радио на крштењу Чеха. Због поновљених оптужби, Методије је био у Риму 880. године, када је још једном потврђена од стране папе Јована VIII слободна употреба словенског језика у богослужењу и мисионарству. Међутим, притисци Немаца и даље нису престајали. Већ 883. године на словенски језик преведено је цело Свето Писмо, затим Номоканон Јована Схоластика, Патерик и друге књиге. Методије је умро 6. априла 885. године. У звању га је наследио његов ученик Горазд.
После његове смрти, папа Стефан V пооштрио је уз помоћ Вихинга прогон Методијевих ученика и уништавање словенске Цркве и писмености уопште. Око 200 свештеника, ученика св. браће, протерано је из Моравске. Многи су као робови продавани у Венецији. У потоњој историји код западних Словена уништавано је дело Кирила и Методија, изузев у Чешкој. Њихово дело, међутим, постало је стално духовно наслеђе код јужних Словена, и Руса.
Спомен Св. Кирила је 14. фебруара, Св. Методија 6. априла, а заједнички спомен је 11. маја.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(прославља се 15. фебруара по новом, а 2. фебруара по старом календару)
Радуј се, благодатна Богородице дјево, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који обасјава оне који су у тами. Весели се и ти, старче праведни, који си узео у своје наручје Ослободиоца душа наших, који нам је дароваоваскрсење.
Тропар, глас 1.
Четрдесет дана после Божића, празнује се празник Сретења тј. Сусрета. На тај дан Црква завршава циклус празновања Божићног циклуса.
У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Деву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. И Духом вођен дође у храм; и кад унесоше дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по Закону. И он га узе у руке своје и благослови Бога и рече: Сада отпушташ с миром слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа Твога Израиља. А Јосиф и мати Његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за Њега. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери Његовој: Гле, Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца." (Лука 2,25–34)
|
|
|
|
|
|
 |
|
(славе се 12. фебруара по новоме, 30. јануара по староме календару)
Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.
Тропар, глас 4.
За време цара Алексија I Комнена (1081 - 1108) настао је у Цариграду спор око ова три светитеља: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова, наиме који је од њих већи по светости, учености, беседништву и животу, због чега је настао раздор, тако да су се једни звали Јованити, Василијевци, а трећи Григоријевци. Неко време иза тога када настадоше ови спорови, јавише се ови велики светитељи, прво сваки засебно, а затим сва три заједно, и то не у сну, но на јави, Јовану епископу евхаитском, човеку ученом и пуном врлина, и рекоше:
«Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога».
Рекавши то епископу, они се почеше уздизати на небо, сијајући неисказаном светлошћу и зовући један другога по имену.
Јован епископ је одмах умирио у Цариграду оне који су се спорили, установио је тамо празник три светитеља, као што му они заповедише, и завешта црквама да га празнују са потребном свечаношћу. Празник у част три васељенска учитеља: Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустога установљен је 1084. године у Цариграду. Када је Јован видео да се успомена ова три светитеља слави месеца јануара, наиме Василија Великога - 1. јануара, Григорија - 25. јануара, Јована Златоустога - 26. јануара, то их је он саставио у 30. дан истога месеца, украсивши празник њихове успомене службом и похвалама.
Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.
Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.
Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…
Преузето из књиге: ХЕОРТОЛОГИЈА , Београд 1961
************
У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.
Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих. Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару), а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).
Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.
Тројица Светитеља су се у сну јавила једном тадашњем епископу и саопштила му да међу њиховим учењима нема ничег противречног, нити међу њима разлике у части. Надахнут сновиђењем, тај епископ Јован написао је заједничку службу тројици Светитеља и установио овај празник. Данас су Света Три Јерарха грчки национални и школски празник, исто као Савиндан за Србе.
Може се, дакле, рећи да је овај празник настао једним изразито педагошким поводом, као одлична поука свима који су склони да, расправљајући о безначајним стварима, занемаре оно најважније. Земаљска логика буди чежњу ка слави, части и уважавању, посматрајући их као средства за успех у животу. Божја реч проповеда потпуно обрнут редослед: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову и ово ће вам се све додати" (Мат. 6, 33). Дакле, уместо траћења живота на јалове покушаје да се сопственом вештином избори за што вишу позицију на разним „ко је ко" листама, хришћанину приличи да посао око сопственог прослављања препусти Богу. На такво размишљање позивају Господње речи: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мат. 20, 27). Величина у људским очима је крхка и нестална; величина у Божјим очима је једина истинита, а она се не задобија овоземаљском довитљивошћу, већ жудњом за Божјим Царством и Његовом правдом. Онај коме Господ одговори на ту жудњу, онај ко, макар у наговештају, осети блаженства припремљена од Господа онима који Га траже, одмах увиди да су сва овоземаљска достојанства и почасти, због којих људи често не презају ни од најсрамнијих поступака, заправо нешто за чије придобијање није вредело потрошити ни један једини тренутак живота.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 19. јануара по новом, 6. јануара по старом календару)
Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио, слава Теби!
Тропар, глас 1.
БОГОЈАВЉЕЊЕ, (τά θεοφάνια, ή θεοφάνεια, ή επιφάνεια του Θεου, τά φωτά), у старини је било колективни празник који је славио најважније догађаје у којима је откривено божанство Господа Исуса Христа: рођење, поклоњење мудраца, крштење у реци Јордану, чудо у Кани Галилејској и чудесно храњење пет хиљада људи са пет хлебова. Празник се називао у множини - Богојављења, као што се и данас у богослужбеним песмама назива, а такође и празником Просвећења. Уочи овога празника крштавали су се оглашени и на тај начин просвећивали се Христовом духовном светлошћу. Ту светлост, приликом крштења символизовали су мноштвом упаљених свећа.
У поноћ овога празника, освећује се вода за крштење оглашених. Ο свежини ове воде која се годинама чува и не поквари се, говори Св. Јован Златоусти. Πο Јерусалимском уставу, којим се руководи у своме богослужењу и Српска Православна Црква, вода се освећује двапут. Уочи Богојављења, у спомен Јовановог крштења, и на сам дан празника после заамвоне молитве, у спомен Спаситељевог крштења којом приликом се свету открила тајна Свете Тројице: Бог Отац говорио је Сину са неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је приликом крштења на главу Бога Сина у облику голуба.
Водоосвећење на навечерје Богојављења врши се у храму, а на Богојављење изван храма, обично на реци, мору или извору воде. По своме склопу, служба Богојављења је иста као и Божићна служба. Ако се Богојављење догоди у недељни дан, Васкрсна служба се потпуно изоставља и поје се служба празника. Празновању овог великог непокретног Господњег празника претходи Недеља пред Просвећењем, а празновање се продужава Недељом по Просвећењу и попразништвом које траје осам дана. Једино се у Српској Православној Цркви празновање скраћује за један дан како би се служба Св. Саве могла самостално славити.
Будући да су александријски Епископи, у чијим крајевима је цветала астрономска наука, били задужени од стране Првог Васељенског Сабора да израчунавају тачан датум празновања Пасхе, и да ο томе благовремено извештавају црквене старешине, њихове пасхалне посланице стизале су Епископима света око Богојављења. Парохијско свештенство је ο датуму празновања Васкрса обавештавало своје верне одмах после Богојављења, и том приликом кропило домове својих верних, који су већ пре Ускршњег поста знали време почетка поста и датум Васкрса. Тај обичај очувао се и данас у деловима бивше Карловачке Митрополије, у Америци и Канади.
БОГОЈАВЉЕНСКА ВОДА, освећена вода после Св. Литургије на празник Богојављења. Постоји чин великог и малог освећења воде. У појединим крајевима свештеници ο Богојављењу иду у благослов кућа, кропе водицом и певају (обично деца или појци) тропар "Во Јордање". Богојављенска вода се чува у кућама преко целе године, узима се "на таште" као и нафора. То је вода која се не квари, јер је благослов Божји ослободио последица Греха; "оздрављена" је и иста је каква је била пре људског греха и његових последица по природу. Назива се још и великом агиазмом.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 20. јануара по новом календару, 7. јануара по старом)
Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
Тропар, глас 2.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.
За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.
Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара.
Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.
За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август)
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 27. јануара по новом календару, 14. јануара по старом)
Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао, Светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Свети, као дрвета маслинова, засадио су у духовном Рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
Тропар, глас 3.
СВЕТИ САВА је закорачио "на све стране и сваки његов корак био је поуздан и добар; дотакао се много чега, и сваки његов додир био је мелем; осврнуо се на много шта, и сваки његов поглед претворио се у дивно дело." Његов уметнички дух провлачиће се од Хиландарског типика "па преко његове Службе Светоме Симеону до Живота Немањина... Служба Светоме Симеону већ по самој својој природи јесте распеваност душе Светога Саве". На тај начин св. Сава је утицао на развијање уметничког духа у нашем народу. "Сви писци Савиних биографија забележили су његову блискост с уметношћу, кад су описивали његову ктиторску делатност у Србији, на Светој Гори, у Цариграду, Солуну и Палестини.
Где год се кретао ступао је у додир не само с градитељима и сликарима, него и са преписивачима књига и њиховим илуминаторима, као што је, путујући, набављао црквене уметничке предмете како би их поклањао својим домаћинима или манастирима у својој земљи." У Хиландару и Студеници св. Сава је основао болнице и написао прописе за њих; тако је он први медицински писац, здравствени радник и здравствени законодавац.
Српске школе прихватиле су св. Саву као свога патрона и славе га не само у отачаству него и у целом расејању.
КРМЧИЈА СВЕТОГ САВЕ, тј. Законоправило је црквено-грађански зборник права, што значи Божанског или Црквеног и грађанског, тј. човечанског права (лат. Corpus iuris utriusgue) боље речено: зборник закона грађанских и црквених правила за ондашњу Србију и самосталну Српску цркву, на чијем кормилу су били синови Стевана Немање, Стеван Првовенчани, краљ и брат му св. Сава, први архиепископ самосталне (аутокефалне) цркве.
Законоправило је најзначајније оригинално књижевно-правно дело св. Саве за које је, без сумње, имао и сараднике. Стога М. Петровић и истиче: "...заслуга Савина у изради Номоканона за Србе састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе..." До данас није пронађен истоветан византијски зборник, мада су неки научници хтели да оповргну аутентичност Крмчије, и то више због непознавања српско-словенског језика на коме је писао св. Сава. Овај зборник приређен је пре него што је св. Сава издејствовао аутокефалност Српској Цркви (1219).
Наиме, када је св. Сава још у Светој Гори добио од свога оца, преподобног Симеона, црквено-политичке директиве, и када је после очеве смрти за време свог боравка у Србији, у манастиру Студеници (1208-1219), добро упознао прилике и потребе Српске цркве, почео је да преводи црквене каноне, тј. Канонски синопсис Стефана Ефеског са приређеним тумачењима Алексија Аристина, да би касније, као арихепископ Српске цркве са сарадницима, преводио и зборнике грађанских закона и све то уобличио у Законоправило, и то у Солуну у манасгиру Филокалу, а све уз свесредну помоћ већ његовог великог пријатеља митрополита Костадија. Затим, када је организовао епископије у Српској цркви, сваком епископу дао је по примерак Законоправила (Крмније) по којима ће управљати (крмити) у својој епархији, тј. Цркви у малом.
Крмчија св. Саве подељена је на 64 главе (од којих је 57 глава касније ушло у састав штампане Крмчије у Русији), a од 64, 44 главе имају чисти канонски садржај, а осталих 20 - грађански. У то време, општепризанти Номоканон у XIV наслова, познатији као Фотијев Номоканон из 883. год., био је у општој употреби у Византији, али су за састављање Законоправила коришћени и други номоканони, из којих је преузето више од стотину списа.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 7. јануара по новом, 25. децембра по старом календар)
Рођењем Твојим Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти!
Тропар, глас 4.
Рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт 1,18-25). Највећи хришћански празник после Васкрса. Због особитог значаја, у црквеним књигама назива се "мала Пасха", а св. Јован Златоусти назива га "часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника". У првим вековима хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог крштења, под заједничким називом Богојављење, (лат. Theofania), или тачније, јављање (лат. Epifania). Према Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Остатак те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића под окриљем Богојављења има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију у које је укључивао оба мотива: и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Као што Сунце надјачава и побеђује таму, тако и Рођење Христово, тј. рођендан Сина Божјег надјачава људску таму, грех и патњу. У тропару на Божић певамо: "Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост богопознања."
На месту рођења Христовог у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима наређују свеопште празновање дана Христовог Рођења.
Божић је у српској традицији породични празник и на овај дан се не иде у посете.
БАДЊИ ДАН, навечерје Рођења Христовог – Божића. Уочи Бадњег дана бди се, бденише и не спава – отуд му и назив у српском језику: бадњи, настало од б'дити. Ујутру рано се сече бадњак, а у цркви се служе "царски часови", насред храма, уз отворене царске двери и читање Светих Јеванђеља и кађење. У наставку се служи Литургија Св. Василија Великог, а на сам празник – Св. Јована Златоустог. На бадњи дан се строго пости и по старом обичају, једе жито и мед, у спомен на древну праксу припремања оглашених за крштење на празник Христовог Рођења.
ЧЕСНИЦА је врста погаче која се меси у јутарњим сатима на сам дан Божића. Добила је име по старој речи "чест" (част), што значи "део" ("на равне части" – "на једнаке делове"), јер Божићни ритуал подразумева ломљење чеснице на делове и то искључиво рукама. У ломљењу учествују сви укућани.
Рецепт за припремање:
- 1/2 литре млека
- 1 пакетић квасца
- 2 јајета
- со
- брашно према потреби (око 1 кг)
- новчић, златни или сребрни
Растопите квасац у мало млаког млека. Једно јаје умутите и додајте квасцу. Посолите и мешајте уз постепено додавање брашна и доливање преосталог млаког млека да добијете глатко тесто. Кад се тесто довољно згусне, почните да га месите. Добро измешано тесто оставите покривено чистим платном да нарасте. Чим приметите да је почело да нараста, изручите га на даску за мешење и благо премесите. Тесто за чесницу не треба да нарасте потпуно, већ само делимично као тесто погаче. Чесница се и обликује као погача. Том приликом се у њењу унутрашњост ставља новчић. Спустите чесницу у подмазан плех. Њену горњу површину ишарајте по жељи, премажите шаре и целу површину размућеним јајетом. Пеците у загрејаној пећници док чесница не добије тамнорумену боју.
БОЖИЋНА ДВАНАЕСТОДНЕВНИЦА, време од Божића (25. децембар / 7. јануар) до навечерја Богојављења-Крстовдана (5/18. јануар). У току овог периода разрешен је пост средом и петком.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 8. јануара по новом, 26. децембра по старом календару)
Онај који се пре века од Оца родио без матере, на Земљи без оца оваплотио се данас из тебе: Зато те звезда показује мудрацима, и анђели с пастирима певају неисказано рођење Твоје, Благодатна.
Кондак глас 6.
Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.
А Марија рече: ево слушкиње Господње (Лк. 1, 38)
Ваистину, браћо, ево истинске слушкиње Господње! Је ли слушкиња она која је своју вољу заменила потпуно вољом господара свога, онда је Пресвета Дјева прва међу свима слушкињама Господњим. Је ли слушкиња она која с напрегнутом и свецелом пажњом гледа господара свога, онда је Пресвета Дјева опет прва међу слушкињама Господњим. Или је слушкиња она која кротко и ћутљиво подноси све увреде и тегобе очекујући само награду од господара свога, онда је опет Пресвета Дјева прва и најпревасходнија од свих, слушкиња Господњих.
Њој није стало било до тога да угоди свету, него Богу; нити јој је стало било да се оправда пред светом, него само пред Богом. Сама послушност, сама пажљивост, сама кротост. Пресвета Дјева је с правом могла рећи ангелу Божијем: ево слушкиње Господње! Највеће савршенство и највећа част, коју може жена достићи на земљи, јесте да буде слушкиња Господња. То савршенство и ту част Ева је у Рају без труда изгубила, а то савршенство и ту част Дјева Марија је с трудом ван Раја задобила.
Молитвама Пресвете Дјеве Богородице, Господе Исусе, помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 9. јануара по новом, 27. децембра по старом календару)
Добар бој си војевао првомучениче Христов и апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руке безаконика, а примио си венац из Деснице одозго. Бога си молио вапијући: Господе не прими им ово за грех!
Тропар, глас 4.
Сродник апостола Павла и Jeвpejин од оних Јевреја који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које Апостоли Свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротих у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима.
Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на погрде и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке, који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ и сви видеше лице његово као лице Ангела, то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском, као и многе злочине и противљења Богу од стране тога народа.
Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа, назвавши их издајницима и крвницима. И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: "Ево Видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Бога" (Дела. Ап. 7). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем.
Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Caвлe, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог Мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на Апостоле.
Тело св. Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу Мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Прославља се 19. децембра, по старом 6. децембра
Правило вере, и образац кротости, учитеља уздржања показа те стаду твоме истина ствари. Тога ради стекао си смирењем висину, сиромаштвом богаство, оче архијереју Николаје, моли Христа Бога, да се спасу душе наше.
Тропар, глас 4.
У другој половини трећег века родио се у граду Патару, угледним и богатим родитељима, Теофану и Нони, син јединац Никола. Град Патара се налазио на обали малоазијској области Ликији, близу Средоземног мора, а над свим тим областима, као и над остатком света владао је моћни римски цар Валеријан.
Богатство и углед Николиних родитеља омогућио је дечаку да се школује код најпознатијих учитеља Теофан и Нона нису заборавили да им је чедо Бог даровао, па захвални на дару и бескрајној радости родитељства, дадоше сина да се духовном животу учи код стрица Николаја, епископа Патарског.
Кад је дошло време замонашен је у манастиру Нови Сион. После смрти родитеља, Никола, не задржавши ништа за себе, раздели своје велико наслеђе сиромасима.
У граду Патари су га сви знали као изванредно доброг и милостивог свештеника, који је увек свима помагао, али није волео да се о томе зна и прича, држећи се речи Господњих: "Да не зна левица твоја шта чини десница" (Мат. 6, 3). Због његове вредноће, ревновања за веру Христову, поштења и доброте, епископи и свештеници из Ликијске области, изабрали су св. Николу за архиепископа мир-ликијског, после смрти његовог стрица.
Као архиепископ, св. Никола се понашао као добри пастир из јеванђелске приче. Обилазио је засеоке села и градове. Поучавао је народ, утврђивао у вери, обилазио убоге, болесне, заточене. Откупљивао је сужње и пуштао их на слободу, јер су тада заробљеници продавани као робови.
У време цара Диоклецијана и св. Никола је био затворен у тамницу, где је провео много година, све док на римски престо није дошао цар Константин и помиловао све хришћане, а хришћанство прогласио вером читавог царства. Тада се св. Никола вратио на свој архиепископски престо.
У то време, царица Јелена је пронашла Часни крст Христовог страдања, па је св. Никола решио да обиђе света места. У току путовања у Свету земљу, као и при повратку из ње, на путу су се догађала многа чудеса. Кад је страшна олуја запретила да потопи брод, свети Никола клекао на молитву Богу, који је утишао буру и умирио море па су срећно стигли у Свету земљу. После обиласка свих светих места, свети Никола унајми неког лађара да га одвезе у Ликију, али лађар је, иако је узео новац, хтео да иде на неку другу страну. Тада се подиже јак ветар и окрену брод у правцу Ликије, без обзира што су сви морнари, по наређењу капетана, покушавали да га врате, пуним једрима брод је дошао у Ликијско пристаниште, где се свети Никола искрцао. Безброј је прича о доброчинствима светог Николе. Помагао је он сироте девојке, тешио уцвељене, спасавао народ од глади, бранио Ликију и све градове од ратне опасности и несреће. Причају људи да је неки брод упао у олују на путу из Египта, морнари су клекли на молитву призивајући светог Николу. У том трену, појави се свети Никола на броду, узе кормило и поче управљати бродом, избави га из опасности и нестаде. Кад су стигли у град, угледали су свога спаситеља па су почели да му се до земље клањају и љубе руке и ноге, а свети Никола је само одговорио: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Но ту се прича не завршава. Светитељ је видео да су ти морепловци гусари, па их посаветова и научи како да се покају и поправе да их нека друга Божја казна не стигне.
Свети Никола је уснуо у Господу, после 58 година службовања Богу и народу, 6. децембра 345. године. Свечано је сахрањен у саборној цркви мирликијске митрополије. Тамо је његово тело почивало вековима. Многи људи су долазили и молили се, а остало је забележено да су гроб Светог Николе походили и многи Словени, вероватно је зато поштовање светог Николе код нас толико распрострањено.
Кад су завичај светог Николе освојили Турци, он се у сну јавио једном свештенику из Барија у Италији и рекао да жели да његово тело буде пренесено у Бари. Било је то 1096. године.
У Барију је подигнут велелепни храм посвећен светом Николи, где његове мошти и данас почивају. Свети краљ Стефан Дечански је целу цркву украсио сребром у знак захвалности што му је свети Никола вратио вид.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 4. децембра по новом, 21. новембра по старом календару)
Данас се у храму Божијем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед њудског спасења. Зато јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег промисла!
Тропар, глас 4.
Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело, тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше петнаест степеница. Родитељи дигоше Деву на прву степеницу, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку, уведе је не само у храм него у Свјатаја Свјатих тј. у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија "ван себе био и Богом обузет" када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дому, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних девет година. Док јој беху родитељи живи, посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку дванаест година би дата светом Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(Слави се 21. новембра по старом 8. новембра)
Бог је, пре стварања материјалног - видљивог света, створио невидљиви, духовни свет бестелесних сила. У почетку су сви духови били добри, све док се један од њих, Деница, није погордио понесен великом моћи коју му је Господ дао и сасвим се одметнуо од Бога. Постао је зао и чинио је многе лоше ствари. Око себе је окупио духове који су били колебљиви и наметнуо им своју вољу. У борбу против злог духа Денице и његових мрачних сила, ступио је Архангел Михаил, победио га и збацио са неба. Тако су се духовне силе поделиле на добре и зле, односно на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи - весник, а демон значи - пакосник.
По учењу Цркве постоји много анђела, они образују небеске војске, а над свима њима је Господ Саваот (Саваот значи господар над војскама). Све небеске војске се деле на девет чинова, а тих девет чинова имају три степена. У првом степену су: шестокрили серафини, многооки херувими и престоли, у другом су: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.
Сваки човек, кад крштењем постане хришћанин, добије свога анђела, који се назива: анђео мирни, чувар душе и тела. Анђели чувају сваког човека. Мало ко није у одсудним животним тренуцима чуо глас свог анђела чувара, то је глас унутрашње душевне борбе, који ми зовемо гласом савести. Анђели не наређују и не туторишу, већ саветују остављајући свакоме слободан избор. Од људи се удаљавају једино кад они намерно греше и неће да се покају и поправе.
Први међу архангелима је Архангел Михаило, (што значи-Ко је као Бог). Он се непрестано бори против злих сила, за славу Божју.
Други је Архангел Гаврило (Сила Божја), који се људима јавља као благовесник.
Трећи, Архангел Рафаило (Помоћ или исцељење Божје), је помоћник људима у болести и невољи.
Четврти је Архангел Урило (Светлост или ватра Божанска), који као светлост, просветљава и озарује људски ум како би тежио према узвишеном.
Пети Архангел Салатиљ (Врховни служитељ молитава), загрева душе и срца људска на усрдну молитву, како би молитва била жарка, а не хладна и тек реда ради обављена.
Шести је Архангел Егудило (Хвала Божја) који награђује све који се труде да прославе име Господње.
Седми, Архангел Варахило (Делитељ благослова Божјих), је онај преко кога Бог шаље благослове у породице, за рађање деце и уређење породичног живота. Он помаже и даје благослове свима који се старају о немоћнима и гладнима.
Како би се одала пошта свим анђелима одређен је осми дан месеца новембра и тај дан се прославља под именом. " Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". У народу се тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.
Новембар је одређен за ову славу зато што је то, по старом начину бројања месеци, био девети месец, а број девет одговара броју ангелских чинова, којих такође има девет. Аранђеловдан се по старом календару слави 8. новембра. Тај датум је изабран због подсећања да ће осмог дана Страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима да суди живима и мртвима.
Многи који славе Аранђеловдан не спремају славско жито, наводно зато што је Архангел Михаило уз Архангела Гаврила и Светог Илију, живи светац. Сви светитељи су живи и од Бога прослављени.
Славско жито се не спрема за подушје светитељу, већ је оно символ васкрсења, односно, смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Ако се у нашим манастирима, који славе ове светитеље, спрема жито, онда је то сасвим довољан пример како треба радити. Не спремање жита, и поред упозорења цркве, може се сматрати грехом.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 8. новембра, по старом 26. октобра)
Великог помоћника у невољама, Васељена те пронађе, страдалниче, који побеђујеш незнабошце. Јер као што си Лијеву гордост срушио, и на подвиг смело охрабрио Нестора, тако свети Димитрије, моли се Христу Богу, да нам дарује велику милост.
Тропар, глас 3.
Св. Димитрије родио се у Солуну, као једино дете благочестивих и веома побожних људи. Много времена проведоше његови родитељи у молитви и чинећи милостињу да им Бог подари наследника. И после дужег времена смилова се Господ Бог наш, и испуни им жељу, те они добише сина Димитрија, кога прослави цео Солун.
Отац му је био солунски Војвода и потајно веровао у Господа нашег Исуса Христа, не усуђујући да јавно исповеда име његово, због великог прогона хришћана од стране незнабожца цара.
Још као дете, Димитрије је био упознат са вером и Богом Истинитим. Примивши Свето Крштење, он изучи закон Божји и прими на себе благодат Господа Бога. када он одрасте, родитељи му умреше, али оставише велико имање и пример богоугодног живота.
У то време владао је Цар Максимијан који сазнавши за памет и храброст, малдог Димитрија, он га постави за царског намесника целог града Солуна, са задатком да очисти ту област од безбожних хришћана; оних који призивају име Распетога.
Али насупрот томе, верујући и сам у Христа, поче јавно исповедати и прослављати Господа, постаде други Павле. Сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, цар се наљути и баци га у тамницу.
Пострада мученичком смрћу, по наређењу цара Максимијана избоден копљем усред молитве, а тело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише на неком месту, где је касније неки веломжа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности подигао цркву.
Копајући темељ, пронађоше мошти светога великомученика Димитрија, потпуно читаве и нетљене. исцелише се многи болесници посредством његових светих моштију.
Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцељитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покривитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући његове исцељитељске моћи које су многима помогле.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(славе се 14. новембра, по старом 1. новембра)
Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите болести наше, забадава сте добили, забадава нам дарујте.
Тропар, глас 8.
Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: "Забадава сте добили, забадава и дајите" (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.
|
|
|
|
|
|
 |
|
(слави се 16. новембра, по старом 3. новембра)
Као ослободитељ заробљеника, а заштитник сиромаха, лекар болесника, помочник царева, победоносче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, да се спасу душе наше.
Тропар, глас 4.
Овога дана празнује се пренос моштију светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом (6. мајем). Пред смрт своју умоли свети Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм Светог Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију светог Георгија, великомученика Христова.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Прославља се 27. октобра, по старом календару 14. октобра
Заволевши пустињски и безметежни живот, и кренувши усрдно за Жеником твојим Христом, и Његов благи закон у младости својој узевши, наоружавши се храбро крсним знаком против духовних непријатеља: испосничким подвизима, постом и молитвама и врелим сузама, погасила си жеравицу страсти, преславна Параскево. И сада у небеским дворовима са мудрим девојкама стојећи пред Христом, моли се за нас који поштујемо часни помен твој.
Тропар, глас 4.
Име свете Параскеве или Петке долази од грчке речи Параскева што значи Петак, отуда Петка. Рођена је крајем деветог или почетком десетог века у граду Епивату, који се налази између Силимвије и Цариграда. Родитељи су јој били, вероватно словенског порекла, имућни и честити хришћани који су тако васпитали и своје двоје деце, сина Јевтимија и кћер Петку. Јевтимије је био старији и по одобрењу и благослову родитеља рано се замонашио, а касније постао епископ Мадитски.
Петка је од најранијег детињства била веома побожна. Живот јој је био испуњен радом и молитвом, а после смрти родитеља, живела је онако како су живели велики светитељи подвижници. Желела је да се поклони највећим светињама па је отишла у Цариград. Потом је пет година је живела при цркви Покрова Богородице у Ираклијском предграђу.
Одатле је отишла у Палестину, како би се поклонила свим местима освећеним Спаситељевим животом и настанила се у Јорданској пустињи. Тамо је до дубоке старости живела подвизавајући се. Две године пред смрт, док је стајала на молитви, јавио јој се анђео и рекао да треба да се врати у свој родни град, где ће земљи предати тело, а душу ће Господ примити. Кад се вратила у Епиват, нико је није препознао, јер је отишла пре више деценија, а родбине није имала. Дани су јој пролазили у раду, посту и молитви. Тихо се угасила и нестала са лица земље. Била је сахрањена изван гробља јер је за суграђане била странкиња. Нико није знао ко је она.
После много година, на том месту је сахрањен неки утопљеник, кад су копали гроб, радници су нашли потпуно сачувано тело, али нису томе придавали никакав значај. У току ноћи, један од радника, Георгије, имао је овакво сновиђење:Видео је царицу како седи на престолу, обасјана светлошћу. Један од светлих војника, који су је окруживали, узео је Георгија за руку и рекао му да су се огрешили о светитељку, а онда је царица сишла са престола, рекла му ко је она и наредила да изваде њене мошти и положе их на часном месту. Георгије је испричао укућанима сновиђење, па су сви пошли до гроба, а тамо су затекли много људи, јер је и једна жена, Јевтимија, имала исто такво сновиђење. Тако су мошти свете Петке положене у цркву и одмах су почела да се дешавају чудесна исцељења. Два века после смрти свете Петке, Цариградом и околином су владали крсташи, па бугарски цар Јован Асен 1238. године измоли од крсташа ове мошти и пренесе их у своју престоницу Трново. У време Косовске битке, и Трново је пало у турске руке, па су мошти свете Петке су пренете у Румунију, а кад је од Турака 1396.г. освојена и Румунија, царица Милица је измолила од Султана Бајазита да јој дозволи да мошти светитељке пренесе у Србију. Он је дозволио и мошти свете Петке су пренете у Београд на Калемегдан, код извора чудотворне воде, где је сазидана капела која и данас постоји. Тамо су мошти почивале све до 1521. г., а кад је Сулејман Други заузео Београд. Он је запленио мошти и однео их у свој двор у Цариграду. Тамо су почела да се дешавају чудеса, па су свету Петку славили не само хришћани него и муслимани.
Године 1641. војвода Василије Лупул, господар Молдавије, је успео да добије мошти свете Петке и пренесе их у град Јаши, где и данас почивају.
Колика је благодат од молитви, знају сви они који су се светој Петки молитвено обраћали, али и многи којима се сама јављала и у невољама помагала.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Слави се 31. октобра, по старом 18. октобра.
Апостоле свети и јеванђелисто Лука,
моли милостивог Бога, да опроштај грехова
дарује душама нашим.
Тропар глас 3.
Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10,1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.
У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24,13—35).
По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.
Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д.Ап. 20,6), проповедајући и ширећи хришћанство.
Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (Д.Ап. 27 и 28).
Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1,2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.
После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2Тим. 4,6-10).
Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.
У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.
Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.
У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.
Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.
Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу — живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Рођен 1. априла 1749. године у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој дванаестој години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, иако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: "Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!" (Јн 20, 27-28). После силаска Светог Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији свети Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтедоше живети после крштења свога и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азана, осуди апостола на смрт и посла пет војника, који га прободоше са пет копаља. И тако предаде душу своју у руке Христу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.
|
|
|
|
|
|
 |
|
Одувек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује, доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. У време цара Лава Мудрога (или Философа) 1. октобра 911. године, било је свеноћно бдење у Богородичној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање, показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај, тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
|
|
|
|
|
|
 |
|
прославља се 15. септембра, по новом календару 27. септембра
Напомена: Овај дан се обавезно пости
Спаси, Господе, народ Твој и благослови наслеђе Твоје, дарујући победу над непријатељима свим нашим православним хришћанима, чувајући Твојим Крстом народ Твој.
Тропар, глас 1.
Овога дана празнују се два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим: прво проналазак Часног Крста на Голготи, и друго повратак Часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу, света царица Јелена намисли да потражи Часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па, присиљен од царице, изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину, нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то Часни и животворни Крст Христов. Метнуше га потом и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже Крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: "Господе помилуј!" Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ Часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао четрнаест година. Цар грчки Ираклије 628. године победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град, цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но наједанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост, и утеху целог хришћанског света.
|
|
|
|
|
|
 |
|
прославља се 9. септембра по новом календару 21. септембра
Рођење твоје, Богородице Дјево радост најави целој васељени. Јер из Тебе засија сунце правде, Христос Бог Наш, Који разрушивши проклетство, даде благослов, и уништивши смрт, дарова нам живот вечни.
Тропар, глас 4.
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку; озари их не само радошћу временом, него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука - али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трпеза хлеба небеснога, живот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
|
|
|
|
|
|
 |
|
29. август (по новом 11. септембар)
Напомена: Овај дан се обавезно пости
Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арапског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке, Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати у житије за 24. фебруар. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство, најпре у Галију а потом у Шпанију. Као изгнаници Ирод и Иродијада живљаху у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије (в. 7. јануар, 24. фебруар, 25. мај, 24. јун и 29. август).
|
|
|
|
|
|
 |
|
6. Август (по новом 19. август)
Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. "И засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост" (Мт 17, 2). И појавише се покрај Њега Мојсеј и Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: "Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице (колибе): Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији" (Мт 17, 4). Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте" (Мт 17, 5). Чувши овај глас, ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: "Устаните и не бојте се" (Мт 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини? Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, тј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту, а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.
|
|
|
|
|
|
 |
|
15. Август (по новом 28. август)
Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: "Поштуј оца свога и матер своју" (5. Мојс. 5, 16), показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама, Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: "Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти мајке!" (Јн 19, 26-27). И тако збринувши Своју Мајку, Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. Углавном све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу кипарском, посета Светој Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дому пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излажаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по Промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет на Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Пресвете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима - мноштвом ангела окружена, и рече им: "Радујте се, ја ћу бити с вама навек". Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла шездесет година свога земног века.
|
|
|
|
|
|
 |
|
27. Јул (по новом 9. август)
Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. "И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским". Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и свети Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт свети Пантелејмон клече на молитву. Утом џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која потом постаде сва окићена плодом. Пантелејмон - значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. године. Свети Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу, налази се у Светој Гори.
|
|
|
|
|
|
 |
|
20. Јул (по новом 2. август)
Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, свети Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његова Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време Царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих десет племена, са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља, као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм сиријскоме богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина, прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану; и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Веронаука
Православље
Свете Тајне
Православни Обреди
Заповести
Света Литургија
O Молитви
O Посту
Славе и Обичаји
Житја Светих
Символ Вере
Свештени Предмети
Васпитање Деце
Недељник
|
