 |
|
Песме које следе су преузете из књиге „Свесликар“ од Божане Х. Стојановић,
књигу је издала „Беседа“, издавачка кућа Епархије Бачке.
Лептирићу, хеј шарени,
пријатељу мој малени,
кажи: Ко ти даде боје
да осликаш крилце своје?
Истину ти живу велим,
а њојзи се баш веселим,
све нам Господ лепо даде
и све добро Он саздаде.
Волео бих кад бих знао
шта је мени Господ дао:
да л' и моје очи сјаје,
да л' им светлост Господ даје?
Ма, теби је живот дао
као да те насликао,
душа твоја боголика
Његова је верна слика!
Паметнице, мудро збориш,
ти Господа много волиш!
Волимо Га обојица;
баш ти даде дивна крилца!
Мени крилца шарена,
теби душа убељена,
све што јесте Господ створи,
ни из чега све сатвори!
Хајде дођи, Шаренићу,
ни макнути ја се нећу,
хоћу Бога да славимо,
Свесликара да хвалимо!
Е па кад је због Господа,
Свесликара – нашег Бога,
долетећу до твог лица
да играмо шапталица.
Тако лептир и Микица,
приљубљених милих лица,
славослове Бога Творца,
Небескога нашег Оца!
Тика-така; шта је ово?
Мешкољи се мали Јово;
звонце звони: цинци-линци,
морате у школу, клинци!
Каква школа! Шта је теби?
За све благо данас не бих
ни корачио у школицу;
хеј, не треси ту полицу!
Ма звонићу док ме воља!
Милица је много боља;
њу ћу из сна сада дићи,
па ће школи брзо стићи.
Види сатић, вајде нема,
мали Јова јочте дрема;
кад, шкрипнуше врата сама,
гле у собу уђе мама!
Спавалице моје мале,
скачите на ноге чиле,
у школу пожурите!
Ма, зашто се сад дурите?
Христос нам се данас роди!
У цркву нас, мајко, води,
да се Богу помолимо
и Рождеству поклонимо.
То је, сине, жеља моја,
а учење брига твоја;
у школу се данас мора,
о том више нема збора!
И кренуше стазом белом,
прекривеном снежним велом,
мали Јова и Милица,
необично тужних лица.
Кад су близу цркве били,
Господа су замолили
да им каже шта да чине,
да их тешка туга мине.
Господ хитро одговара;
гле, анђео проговара:
Данас вам се роди Спас,
па на гозбу зове и вас!
Слава Богу на висини
и анђелу на брзини!
Сад ни часа не чекајмо
већ на служжбу похитајмо!
А у цркви, к'о у Рају,
угледаше своју мају,
мисле – сад ће да се срди
и због школе да их грди.
Ал' се мајка срећно смеши
и дечицу своју теши:
Нек нас од сад Љубав води,
Христос нам се данас роди!
Зашто идеш из Јудеје,
куд одлазиш, мили Спасе?
Испред беса Иродовог
у Египат уклањам се.
Пустиња се Египатска
сад од сјаја звезда блиста,
док Пречиста у наручју
носи Дете – Бога Христа!
Звезде чисте, звезде сјајне,
што блистате тако јасно?
Христу Спасу клањамо се
и у ово вече касно!
Но од једном мир пустињски
нарушише гласни крици:
разбојници, баш опаки,
прете светој Породици.
Један од њих, љути Дисмаз,
до Пресвете смело крочи,
па Детенце у наручју
погледа у свете Очи.
Ни анђли нису равни
по лепоти том Детету:
најлепше је, верујте ми,
на целоме белом свету!
И Бог Сами када би се
као човек појавио,
сигуран сам, не би лепши
од Детета овог био!
Хеј Дисмазе, шта је теби?
Ми смо само разбојници,
а дечаку ти се дивиш
к'о чудесној Божјој слици?
Душа моја сад ми не да
да повредим ово Благо.
Нек путници чудни иду
куд им воља, куд им драго!
Света Мајка разбојнику
збори тихо и умилно:
Једног дана ово Дете
врати ће ти изобилно.
Три'ес лета од тад прође
и три свете годинице,
кад са Крста, а на Крсту
Дисмаз виде исто Лице.
Царе Славе, мој Господе,
и мене се гречног сети!
Кад у Царству Своме дођеш,
Љубављу ме тад посети.
Због кајања његовога
анђелска се песма ори,
док му Господ с Крста тихо
спасоносне речи збори:
Заиста ти сада кажем
да ћеш данас са мном бити
у вечности и у Рају;
Рај ћеш баш ти отворити.
Сасвим мала девојчица,
необично лепог лица,
спавала је сном чедности
кад је Господ орадости.
Пре но светли Васкрс стиже,
завеса се чудна диже,
анђео јој целив даде
и зборити 'вако стаде!
Мир ти, лепа девојчице,
од Пресвете Тројице;
пођимо у Дворе нове,
Свесветли те Себи зове!
Ох анђеле, добри, светли,
душа моја веће лети!
А шта вели Свечисти,
ко ће овде да ме крсти?
Господ благи сада слуша
шта то жели твоја душа,
па у Име Тројице
крштава те, слушкињице!
Још по жељи твоје маје,
васкрсно ти име даје,
а васкрсла твоја душа
нека рајску песму слуша!
И полете душа бела
на крилима од анђела.
Небо јој се све радује,
умилна се песма чује.
Тад окице њене плаве,
угледаше Цара Славе
како шири руке свете
да загрли Своје дете!
Добро дошла, мила кћери!
Видиш ове златне двери?
Ту су твоји вечни двори,
молитва их топла створи.
Знам да су ми моји мили
дворац овај измолили,
зато нека га са мном, Спасе,
у вечности Твојој красе.
Насмеши се Господ Благи,
јер су њему много драги
они који ближње воле
и за њих се топло моле.
Као Тасја девојчица,
лепа Божја слушкињица,
што Господа стално слави
и Њиме се само хвали!
Јер Он Својим васкрсењем
и чудесним баш смирењем,
показа нам пут до Славе,
Отаџбине наше праве!
Господњега једног лета
два анђела светла, светла,
у цркви се сусретнуше,
један другог препознаше.
Хеј радости, брате мили,
дуго скупа нисмо били!
Ко те тако сневесели,
брате мили, брате бели?
Мазни Мирко, лењивица,
отера ми радост с лица.
Ништа неће он да ради,
у лењости све се слади.
А молитву да ли воли
и да ли се Богу моли?
Архангел свети пита,
с одговором ангел хита.
Ујутро га све милјем,
но одговор његов чујем:
Спава ми се, нећу моћи
ја у цркву с тобом поћи.
Салатило, Небо знаде,
дар молитве Бог ти даде,
зато моли нашег Бога
да укрепи Мирка мога!
Лењост јесте болест права,
ал' ће маза бити здрава.
Само и он треба хтети
напор мали бар унети.
На ангелске молитвице,
разбуди се снено лице,
из кревета Мирко скаче
и облачи брзо хлаче.
Глас Господњи, милујући,
разли се по целој кући.
Мирко Му се баш весели,
па Господу Благом вели:
Желим, Благи, да ревнујем,
да Те љубим, да Те чујем,
зубе перем, добро учим,
а анђела свог не мучим.
Зато, Благи, Ти ми прости,
избави ме од лењости!
Привиј ме на Срце Своје,
јер Те љуби срце моје!
Песме које следе су преузете из књиге „Бисерница“ од Божане Х. Стојановић,
књигу је издала „Беседа“, издавачка кућа Епархије Бачке.
Брчкала се златна риба
у плићаку сињег мора;
у пливању хвалисавом
затече је ту и зора.
Један зрачак топлог сунца
откину се, па полете,
и за осам минутића
до Златнице већ долете.
Лепа су ти та пераја,
дивно блисташ. каћиперко,
но мој сјај је много лепши,
то је знано надалеко.
Расрди се каћиперка:
хвалисави, дођи амо,
ко је лепши видећемо;
шкољку ћемо да питамо.
Пробуди се, остригице,
па нам кажи, али право,
ко је лепши од нас двоје;
знај лагати није здраво.
Пробуди се остигица,
отоври се снена, чиста!
Мили Боже, шта то сија,
јасније од сунца блиста?
Рибица и зрачак мали
у море се загњурише,
због лепоте Бисернице
обоје се надурише.
Таласић им морски збори:
Што сте мрачни, ви малише?
Лепота се права крије,
и њоме се не хвалише!
А и чиме да се хвалиш
када Творац све нам даде,
сву доброту и лепоту;
то шкољкица добро знаде!
Мој соколе, пријатељу,
имам једну дивну жељу:
да полетим у висине,
да ми Сунце Правде сине,
свог Господа да пронађем,
у наручје њему дођем!
Ал' мален сам и без крила,
још ми коса лице скрила,
па невидим ни небеса.
А била би баш чудеса
да ми ноге буду лаке
да се винем под облаке!
Можда Господ живи тамо
и погледа нас амо?
Жељу моју Он сад знаде,
зато нек ти снаге даде
да ме горе ти понесеш
и Господу мом однесеш!
Соко мени одговара
да је срећан због свог дара
да високо небу лети,
али не зна да л' ће смети
до Господа да се вине,
у прелепе рај-висине.
Но пођимо, вели соко,
јер ја имам оштро око;
пажљиво ћу све гледати,
виту јелу сам питати
да ли знаде где станује
Господ што и мисли чује.
Знам да јесте, да постоји,
али не знам, мили моји,
осим срца, где станује
Господ што и мисли чује,
што љубављу све призива,
молитви се одазива.
Тако вита јела вели,
док ми срце жарко жели
да Господом Самим дише;
соко лети јоште више,
све до самих звездица,
тих небеских лепотица!
О, звездице моје миле,
високо сте увек биле;
да л' видесте ви Господа,
Који и вас сјајне сазда?
Знадете ли где борави
Господ мили, Господ прави?
Знам да јесте, да постоји,
али не знам, мили моји,
осим душе, где борави
Господ мили, Господ прави,
што добротом све дарује
и молитве баш све чује.
Тако сјајна звезда збори,
док ми срце тајно твори
Господу мом молитвице:
да погледа моје срце
и шапне ми где пребива,
где се Божја Тајна збива!
А мој соко даље лети,
па на Месец благи слети
да га пита да ли знаде,
и одговор да нам даде,
до Господа како стићи,
којим путем треба ићи?
Знам да јесте, да постоји,
али не знам, мили моји,
осим Цркве, где пребива,
јер се у њој Тајна збива,
Господ Којки све милује
и све тајне мисли чује.
Кад то рече луталица,
као да је нека птица,
преврну се полеђушке
и даде нам благе ћушке,
па мој соко и ја сњиме
полетесмо са висине!
Осећ'о сам к'о да падам;
ал' Господу свом се надам;
целим бићем, душом свом
видех Га у срцу мом
како ми се благо смеши,
љубављу ме својом теши.
Срцем сам Га ја гледао,
душом Му се свом предао,
па ми руке саме лете
да загрле свако дете,
све што живи и што хода
у љубави мог Господа!
Када, сине, куд си пош'о?
До олтара већ си дош'о!
Счекај још мало, злато,
и Причешће биће дато
и теби и свима, свима
ко Господа срцем прима.
Мајчица ми тако вели,
док ми срце силно жели
да из цркве не излазим,
и да увек будно пазим
да Господа не изгубим,
да Га увек силно љубим.
Разбуди ме глас мајчице,
па погледах њено лице,
и иконе живе, свете,
и анђеле како лете
на крилима свете Службе,
уз појање дивне дружбе!
Само нема мог сокола
да му кажем изокола
да сан-јава увек траје
кад нам Господ веру даје,
и да крила од љубави
Само Небо земљи сави!
Песме које следе су преузете из књиге „Стаза Љубави“ од Божане Х. Стојановић,
књигу је издала „Беседа“, издавачка кућа Епархије Бачке.
Ко то грли мог Данила,
Која се то љубав свила
усред срца његовога,
усред срца мог и твога?
Бог Љубави то нас грли,
ех, како смо Њему мили!
савила се усред срца
наша Света Тројица.
Загрлимо и ми Бога,
нашег Оца небескога,
али снажно, бићем целим,
срцем чистим и веселим!
Господ добри све нам даде,
свет баш цели Он саздаде,
птице, рибе и анђеле,
реке, срне, раде беле.
И човека, чедо Своје,
Господ створи, мило моје,
у љубави све да живи
и Творцу се своме диви.
У праведног Јоакима
и жене му, миле Ане,
родила се кћерка дивна,
смерна, блага и без мане.
Марија је зено име,
то је наша Дјева Чиста,
она која роди свету
Обећаног, Сина Христа.
У пећини Дјева Чиста
родила нам Спаса Христа,
на спасење свему свету,
и човеку и детету!
Док се Небо земљи свија,
Мајка Сина свог повија,
успаванку Спасу поје;
са њом пева срце моје!
У јаслама Христос спава,
у мом срцу радост права;
до Бога нас љубав води,
Христос нам се данас роди!
Мајчица те твоја роди,
а Господ те препороди
у крштењу блиставоме,
том рођењу духовноме.
И Господа, нашег Христа,
док се плави Јордан блиста,
крстио је Јован свети
кад на Спаса голуб слети.
Бог се тада свима јави
радост дивну да објави:
да слушамо Бога Христа,
па ће вера да нам блиста!
Ако скренеш са стазице
што у Царство Божје води,
ти замоли нашег Спаса
да ти душу препороди.
Кад те Господ преобрази,
угледаћеш Бога Христа
на Тавору како сија,
и божанским сјајем блиста!
Тад ће љубав свечудесна
у срцу се твоме свити,
па ћеш, веруј пожелети
са Господом увек бити!
Царством небеским
глас се пронесе,
анђео ускликну:
Христос воскресе!
Од чудесне вести
небо се затресе,
док певају звездице:
Христос воскресе!
Земљом се разлеже:
Христос васкрсе!
Срце ми шапну:
Заиста васкрсе!
Ех, анћеле Христа мога,
нашег Спаса Распетога,
кажи: где ми Спас пребива,
и шта се то с Њиме збива?
Није овде, јер устаде,
ево види, још се знаде
место где је Спас лежао,
гроб Га није задржао!
Тако свети ангел збори
док му лице огњем гори,
огњем среће и љубави
Спас Васкрсли што се слави.
Зашто идеш, мили Спасе,
у небеске те Висине?
Јер ми Отац благослови:
Узнеси се к мени, Сине!
Како ћемо ми без Тебе
на земљици сада бити?
Кроз Причешће бићу с вама,
ја се од вас нећу скрити.
|
